Sicilija je puna protivurečnosti, čak i za posetioca iz Srbije. Nema sumnje da je svaka država, a samim tim i regija, grad, pa čak i kvart, takođe satkana od protivurečnosti i paradoksa. Ipak, moj utisak je da najveće ostrvo Mediterana prednjači. Sicilijanski diverzitet je nekad u prošlosti bio prednost, a nekada mana, danas je sve to pretvoreno u paradoks. Pretvorena je u ostrvo za turiste na kome niko ne želi da živi, kao i u mesto gde se jede neverovatno ukusna hrana, ali nema industrije i izvoza, već samo previše gojaznih ljudi. Sicilija je prava jezička laboratorija, ali se na ostrvu jezikom niko naučno ne bavi.
Za deset dana smo čuli i previše priča o neiskorišćenom potencijalu raznih istorijskih znamenitosti. Te priče nisu nategnute kao kod nas, gde se sve i svašta proglašava čudom. Tamo je to baš ozbiljno. Evo jedne, ukratko. Mali čobanin je pronašao kamene ostatke na vrhu brda i kako to već ide ubrzo su arheolozi otkrili da je reč o normanskom (vikinškom) dvorcu iz 12. veka. Međunarodne organizacije su renovirale dvorac i uradile sve što treba kako bi to mesto moglo da se poseti, a i zainteresovanih turista ima na pretek. Lokalnoj samoupravi je ostalo samo da napravi put do dvorca, koji se, jel da, nalazi na brdu, i da uvede autobusku liniju. Ni posle 20 godina od obnove dvorca to nije urađeno, iako je u planu. Turisti i dalje ne mogu da vide vikinški dvorac usred Mediterana.
Kako smo se upoznavali sa Sicilijom sve smo više razgovarali o tome zašto je tako bogato ostrvo, u svakom smislu te reči, spalo na najsiromašniju zapadnoevropsku regiju, zajedno sa susednim jugom Italije. Dok smo se vozili autoputevima koji kruže oko ostrva videli smo veliki broj usamljenih i napuštenih vila, koje su, očigledno, gradile bogate porodice i potom ih napustile. Veći gradovi su zapušteni, za razliku od malih turističkih mesta gde je bila i naša baza, Letojani.
Zašto ovo nije najbogatiji deo Mediterana?
Na svakom koraku možete videti veliko bogatstvo ili bar veliki potencijal, a istovremeno sve ima šmek istočnoevropske provincije. Nema jednostavnih odgovora na pitanja koja slede iz tog utiska i koja vas sve vreme progone: zašto ovo nije najbogatiji deo Mediterana. Jedan od odgovora je Kolumbo i otkriće Amerike.
Pre te 1492. Sicilija je bila centar Sredozemnog mora, a samim tim i sveta. Ako ste išli na duže putovanje jednostavno ste morali da svratite na veliko ostrvo. Tu su se ukrštali putevi za severnu Afriku, Bliski istok, južnu Evropu.
Sicilija je dugo zauzimala centralno mesto poznatog sveta, a sve je počelo grčkom kolonizacijom ostrva. Grci su se prvi put iskrcali na teritoriju ostrva 735. godine pre nove ere na plažu Đardini Naksos (Giardini-Naxos). Kolonisti su bili iz grada Halkida, koji se nalazi na grčkom ostrvu Eubeja. Sicilija i južni deo italijanskog kopna postaće Velika Grčka (Magna Graecia, odnosno Megále Hellás). Zapadna ostrva držala je Kartagina.
Međutim, Rim preuzima kontrolu nad Sicilijom (bila je to prva njihova kolonija van Apeninskog poluostrva) ali kulturološki ona ostaje grčka. Sicilija je bila pod rimskom vlašću ukupno 700 godina. Izgubiće je 440. godine. Uzeće im je Vandali, a od njih će je preoteti Goti. A ove poslednje će isterati Vizantija i odatle će dalje osvajati italijansko kopno. U 10. veku Arapi preuzimaju Siciliju od Vizantije i donose na ostrvo pomorandže, limun i šećernu trsku. Njih potom smenjuju Normani, hrišćanski potomci Vikinga. Tako nastaje Kraljevina Sicilija, jedna od najbogatijih država u Evropi. Sledi prebacivanje krune udajom naslednice prestola pa Sicilija pripada švapskoj dinastiji Hohenstaufen, ali ubrzo je došla pod krunu Aragonije.
U to doba Kolumbo plovi na zapad i stiže do Amerike.
Sredozemlje više nije centar sveta, glavni plovni put postaje Atlantik, a naš junak se bez pomeranja seli na periferiju. Ostrvo od tada evropskim dinastijama služi kao kusur u dinastičkim podelama teritorije. Više niko ne želi Siciliju, već je dobijaju kao poklon uz nešto veće i značajnije. A onda u 16. i 17. veku ostrvo pogađaju dva velika zemljotresa i kuga.
Sicilija se dodeljuje raznim dinastijama sve do 1860. kada, u procesu ujedinjenja pod Garibaldijem, postaje deo Italije. Međutim, to ne usrećuje Sicilijance, i sledi talas imigracije koji uništava privredu, a onda, takođe u 19. veku, na scenu stupa mafija, čiji je uticaj jedino uspeo da uguši Musolinijev fašistički režim. Nakon Drugog svetskog rata mafija se vraća na scenu još moćnija. Ni mafija ni fašisti nisu doprineli razvoju Sicilije. Ljudi su, naprotiv samo bežali, u najvećem broju u SAD i na sever Italije. Sicilija je gurnuta u duboku provinciju. Turizam je nije izgurao s margine.
U sledećem tekstu ćemo više govoriti o turizmu, a ovde ćemo reći da turisti nimalo ne menjaju ustaljeni način života. Na Sicilijance je gotovo nemoguće uticati. Oni žive u nekom svom vremenu i morem omeđenom prostoru. Iako žive od turizma to im ne može promeniti navike. Ne znam da li je neko izračunao koliko novca gube jer između 13 i 16 h ništa ne radi. Svi idu na sijestu, popodnevni odmor. Bukvalno možete ostati gladni i žedni ako ne jedete pre sijeste ili se opskrbite namirnicama. Nikoga ne zanima što tada može da se zaradi dosta novca od turista.
Sicilijanci žive sporo, ne zanima ih globalizacija, brzina, ništa od toga. Brzo smo shvatili da moramo da se prilagodimo. Kad donesete odluke da živite kao pravi Sicilijanac ne znači da ćete nekog mučiti u podrumu da vam kaže gde je sakrio zlato, već da ćete živeti tih desetak dana u njihovom ritmu – polako.
Odjednom vas ništa ne nervira. Ni to što po najvećoj vrućini ne možete da kupite vodu, ni sladoled, ništa, ni gužve u radnji kada se konačno otvore, ni čekanje prevoza, pa ni sama vrućina. Sve vam postaje nekako normalno, pa počnete da uživate, osetite ukus fantastične hrane, shvatite da su svi meštani ljubazni, ljubazniji od bilo kog Grka. Shvatite da imate internet i u hotelskoj sobi, da je klima besplatna, da je sef besplatan, shvatite da se osećate vrlo prijatno na svakom mestu u svakom trenutku.
Ako, pak, ne želite da se prebacite u sicilijansku odbranu, sledi vam pakao. Bilo je dosta saputnika koji su odmor proveli u tom paklu. Njima je sve bilo odvratno, sve ih je nerviralo, hrana im je bila „bljak“, ljudi su bili neprijatni prema njima samo zato što su Srbi, konobari su fundamentalisti, sijesta je najveće sranje na svetu, jer „nije ni čudo što su siromašni kad neće da rade“. Potisnuo sam sve šta su govorili na zajedničkim večerama, tokom putovanja na izlete i dok smo čekali utovar u avion. Ostatak vremena smo ih izbegavali, mislim na hejtere koji su odbili da se prilagode. Oni se neće vraćati na Siciliju, mi hoćemo.
U ovakvom načinu života im mnogo pomaže velika nezainteresovanost za spoljni svet. Geografiju, recimo, uopšte ne znaju. Vodič, Novosađanin koji živi na Siciliji, nam je ispričao kako su ga zabrinuto pitali kako mu je familija, da li je neko stradao u požarima u Sibiru. Ne znaju za Jugoslaviju, niti za gradove u zemljama koje su nastale nakon raspada. Jedino su čuli za Međugorje, mesto gde se, kako veruju, ukazala Blažena devica Marija. Kao veliki vernici i poštovaoci Marije to su jedino ispratili. Ostalo ih jednostavno ne zanima.
Nije teško zaključiti da su Sicilijanci ozbiljni tradicionalisti. Ipak, i tu su specifični. Na nivou porodice u isto vreme vladaju i matrijarhat i patrijarhat. S tim što su prostorno odvojeni. Žena vlada u kući i raspolaže budžetom. Najčešće je to najstarija gospođa, baka, Sicilijanci je zovu „nona“. Ona je šef u kući. U primorskim gradovima none sede ispred kuće, u uskim ulicama, lupkaju štapom i posmatraju svet. Dok u unutrašnjosti, po selima, sede na terasama i takođe posmatraju svet. Bez njihovog odobrenja se ne može početi niti jedna velika investicija. One moraju dati pare. Među četiri zida je dakle matrijarhat. Napolju je patrijarhat. Tamo su muškarci glavni, oni rade i zarađuju, oni se bave javnim životom. Uveče se okupljaju na trgovima, igraju karte, piju, raspravljaju, ali se na kraju pitaju šefice u kući.
Porodice su uglavnom velike. Svi žive zajedno, vole da se svađaju i svi učestvuju u porodičnom životu. Toliko da se svi pitaju kad se muškarac iz kuće ženi. „Kad se udaš za Sicilijanca, udala si se za celu njegovu porodicu“, kaže nam Beograđanka udata na ostrvu.
– To je neformalna poslovica svih sicilijanskih snajki. Ili ćete prihvati da se svi mešaju u vaš život ili ćete se razvesti. Ja sam navikla i izborila se za svoj prostor. Naravno, i dalje se mešaju. Ali sad znam fore i fazone. Sad sam jedna od njih – priča nam Marija.
Koliko su velike sicilijanske porodice i kako sve to izgleda uživo možete videti na plažama tokom vikenda. Tada ljudi koji žive na okolnim brdima silaze da odmore na obali i da se kupaju. Tako možete videti velike grupe muškaraca, žena i dece kako sede oko none, kao da je čuvaju. Stalno se čuje graja, deca su vesela i trče u more i oko kruga. U svakom trenutku neko jede nešto. Posebno vole slatkiše, što se i te kako vidi. Vrlo su simpatični, ali nisu komunikativni kao ljudi koji žive u primorskim, turističkim mestima.
Kad sam već pomenuo komunikaciju, to sam uradio vrlo uslovno, jer smo retko nailazili na ljude koji znaju engleski. Ne žele da ga uče, a žele da komuniciraju, tako da je ta konverzacija smešna, ali ipak na kraju svi razumeju sve, jer se svi vešto služimo rukama.
Ne samo da se teško sporazumevamo sa Sicilijancima, već se i oni međusobno teško razumeju. Oni na severu, gde nikad nisu vladali Grci i Arapi pričaju drugačije od onih na jugu, gde je uticaj grčkog i arapskog jezika jak. Razlike su toliko velike da se neki Sicilijanci međusobno ne razumeju kad pričaju domaćim jezicima i dijalektima. Zvanični jezik je italijanski i to onaj Danteov toskanski dijalekat koji je proglašen za književni jezik.
Sicilijanci su zbunjeni jer kod kuće govore svojim jezicima a u svim institucijama se govori zvanični italijanski. To posebno zbunjuje decu. Sicilijanske jezičke varijante se ne koriste nigde zvanično, samo se govore u kući. Čak se i ne proučavaju na univerzitetima i drugim naučnim institucijama. Time se bave jedino američki univerziteti.
Američka nauka kaže da se sicilijanski razvijao pod uticajem mnogih jezika: starogrčkog, grčkog, arapskog, španskog, katalonskog, ligurskog i drugih romanskih jezika… Sicilijanski ima mnogo dijalekata. Evo nekih: enski, nekoliko metafonetskih, mesinski, eolski, čilindanski… Sicilijanski govori pet miliona stanovnika ostrva i još dva miliona ljudi van Sicilije.
Već nekoliko puta pominjemo Arape i njihov uticaj na Siciliju, a biće još reči o toj temi u narednim tekstovima. U ovom nećemo više o arapskom uticaju, već o neverovatnom uticaju jednog konkretnog Arapina.
Čim stupite na tlo Sicilije morate primetiti nešto neobično: glave crnog čoveka i bele devojke nalaze se bukvalno svuda, a najčešće služe kao saksije za cveće. Glave su šarene i ima ih u svim veličinama, od privezaka do ogromnih saksija. I ima ih baš na svakom koraku. Priča o saksijama dešava se u 11. veku.
Mlada lepotica iz Palerma mnogo je volela cveće i često ga zalivala na terasi. Ispod njenog balkona često je prolazio arapski trgovac. On je počeo da priča s njom, zaljubio se, ona mu je uzvratila, pa su se razmene pogleda i reči pretvorile u vezu koja se polako razvijala i išla ka braku. Međutim, Arapin je često odlazio na duga putovanja. Ona ga je strpljivo čekala, ali je vremenom počela da sumnja. Toliko je progonila misao da je vara da je angažovala trgovce da se raspitaju o neobičnom Arapinu.
Posle nekoliko meseci stigla je i strašna vest: njen ljubljeni je bio oženjen, imao je porodicu u zemlji iz koje je došao. Devojka je bila očajna, ali umesto da upadne u depresiju, uhvatio je žar osvete. Smislila je plan. Čekala je ljubavnika i kada se vratio pravila se da ništa ne zna. Kada je zaspao iscrpljen putovanjem i čarima ljubavnice, devojka mu je odsekla glavu. Odsekla je i vrh lobanje, izvadila mozak i u šupljinu stavila zemlju i posadila bosiljak. Kažu da je dobro rastao i da je bio odličan začin. U spomen na tu priču Sicilijanci sade cveće, i bosiljak, u saksije-glave Arapina i njegove ljubavnice. Poenta priče je jasna: nema šale sa Sicilijankama.
Drugi simbol ostrva je predstavljen i na zvaničnoj zastavi Sicilije: glava meduze, tri kraka i tri struka pšenice. Zastava je smišljena 1282. kada je na ostrvu podignut ustanak protiv kralja Šarla Anžujskog. Crveno i žuto polje predstavljaju dva stara grada na ostrvu: Palermo (crveno) i Korleone (žuto). Upravo su ta dva grada prva ušla u savez protiv Šarla.
Lik na zastavi je Trinakrija, glava meduze sa tri noge koje simbolizuju oblik ostrva i tri istorijske regije: Noto, Demone i Valcara. Takođe predstavljaju i tri kraka ostrva: Peloro, Pasero i Lilibeo. Rimljani su ovo ostrvo nazivali Trinakrija što u prevodu znači trokraka zvezda. Glava meduze je simbol grčke boginje Atine koja se smatrala zaštitnicom ostrva. Glava Meduze je okružena žitom – simbolom plodnosti. Verzija ove zastave ima mnogo i mogu se videti svuda i na svemu: na peškirima, privescima, salvetama, zidovima… O pšenici i mitologiji ćemo pričati u narednim nastavcima. Pratite nas.
Leposava Rašković i Dragan Stojanović
Foto: Dragan Stojanović