Mnogi ljudi su bliži šimpanzama nego civilizovanim osobama. Ona pripadaju čovečanstvu samo nominalno, oni su zapravo šimpanze u drugom obličju. Dokaz: šimpanze su, kažu naučnici koji su ih posmatrali i niko to ne spori, nasilne životinje, takođe su opsesivne, transgresivne, zavidne, izrazito teritorijalne, narcisoidne i egoistične životinje. Ljudi koji sa šimpanzama, inače, našim bliskim rođacima, dele ove osobine zapravo su bliže životinjama, nego homo sapiensu. Ima nade, kažu naučnici, da se ljudski mozak još uvek razvija, pa će kada se završi taj proces čovek biti kompletan. Drugim rečima, biće samosvestan, altruističan, govoriće istinu, neće misliti samo na sebe… Neki među nama su i pored nerazvijenog mozga uspeli da dostignu te visine (Sokrat, Isus, Buda…), dok se manjina trudi da se približi tom cilju. Ostatak se ponaša kao i njegovi rođaci iz šume.
To je početna tačka iz koje Lav Dijaz (Lav Diaz) gradi film „Šimpanze“ (Genus Pan). Tri kopača zlata ostavljaju posao i kreću na put. Najveći deo tog puta vodi kroz džunglu, kroz divljinu mitskog ostrva Hugav. Kopači daju otkaze jer ne zarađuju dovoljno, najveći deo novca im odlazi na dugove pa ne mogu ništa da pošalju porodicama. Trojka, jedan mlađi muškarac i dvojica starijih, putuje (hoda) kroz džunglu samo da bi uštedela, jer neće da daju pare za brodsku kartu. Džungla je svakako opasno mesto, ali se trojka plaši jer veruje da tu vladaju i neke natprirodne sile.
U takvoj atmosferi i s mozgom šimpanzi mala ekipa stalno dolazi u sukobe. Tragedija je bezmalo pa izvesna…
Lav Dijaz očigledno nema visoko mišljenje o većini ljudi. Argumentacija mu je ubedljiva. Takođe je za divljenje njegova odluka da tezu dokazuje na svojim Filipincima, možda najdiskriminisanijoj naciji na svetu. Filipincima su kolonijalisti uništili samopoštovanje. Imena su im ili španska ili angloamerička, autentična imena gotovo su nestala, takođe im je uništen jezik, oni govore mešavinom filipinskog, španskog i engleskog. Kada slušamo Filipince često čujemo reči i fraze na dva evropska jezika, što zvuči vrlo čudno. Sve to je doprinelo strašnom statusu Filipinaca među ostalim nacijama. Predrasude prema njima gaje čak i ljudi koji nisu skloni takvom razmišljanju.
Nekoliko osoba mi je pričalo o statusu radnika Filipinaca na prekookeanskim brodovima. Oni dobijaju najniže plate, rade na samom dnu potpalublja, bez dnevnog svetla… rade u neljudskim uslovima. Koka-kola, koja se svuda na brodu toči u neverovatnim količinama i svuda je besplatna za sve, na dnu je zabranjena. Drugar koji je radio na takvom brodu priča da im je s vremena na vreme nosio kolu i da su bili srećni što i oni mogu da je probaju. I to na ultimativno turističkom brodu, mestu gde se hrana i piće bacaju u ogromnim količinama. Čak i oni koju su pokazivali empatiju, nisu pozitivno govorili o tim ljudima. Uglavnom su govorili o Filipincima kao pokvarenim, neiskrenim, nedoslednim, prevrtljivim, izdajnicima prijatelja… Niko s kim sam razgovarao nije ni pokušao da ih razume.
Sam Dijaz je svestan svega, ali on ne pokušava da dokazuje suprotno tako što će snimati filmove koji će rasturati predrasude. On radi nešto sofisticirano i pametno. On pokazuje kako su Filipinci na nivou šimpanzi. Da se ponašaju kao egoistični, agresivni, teritorijalni majmuni. Tako ostavlja prostor da su svi ostali sjajni, da su predrasude koje putnici gaje prema radnicima s dna potpalublja zapravo istinite. Svako ko upadne u Dijazovu zamku samo dokazuje njegovu tezu s početka teksta.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.