Sirakuza – Prošlost uklesana u kamenu – 3. deo

Palermo je glavni grad Sicilije i administrativni centar, Taormina je umetnički i mondenski centar, a Sirakuza nije s ovog sveta. Govorimo o antičkom delu, ostrvu Ortiđa (Ortigia) – starom gradu (Città Vecchia) – kako ga još zovu, a ne o, uslovno rečeno kopnenom delu grada, iako smo sve vreme na ostrvu/ostrvima. Ortiđa je u obliku šake i kažiprsta koji pokazuje nadole, kraj prsta je i kraj dvorca Fridriha II. Na početku, korenu šake sa četiri sklopljena prsta, sve koji ulaze na ostrvo dočekuje Arhimed. U ruci drži ogledalo i upozorava da se posetioci moraju ponašati pristojno. U suprotnom ih može spržiti ogledalom koje drži u ruci, kao što je spalio neprijateljske brodove. Ne možete ući na ostrvo a da ne prođete pored Arhimeda, možete samo birati jedan od dva mosta.

Antička Sirakuza je zaista čudo. Nisu potrebne nikakve pripreme da bi se to shvatilo. Dovoljno je napraviti jedan krug i čudo će se dogoditi. A najveće čudo je impozantna katedrala. Ona dominira Trgom Emanuela Pancalija, što je vrlo teško jer je najveći slobodni prostor Ortiđe prepun upečatljivih zgrada, sav beo i čudesan, kao da ste na setu nekog fantastičnog filma. Kada se gleda s trga vidi se prava barokna katedrala, Duomo di Syracuse (Santa Maria delle Colonne), raskošna, masivna, grandiozna, ali katedrala je samo jedan segment priče. To mesto je materijalni dokaz cele priče o šarenoj istoriji Sirakuze. U tih nekoliko stotina kvadratnih metra se nalazi sve što piše u udžbenicima, samo što ovde nije zabeleženo na papiru već u kamenu.

Upravo na tom mestu je prvo izgrađen grčki hram u čast Gelonove pobede nad Kartaginom u bici kod Himere 480. pre nove ere. Ostaci tog dorskog hrama mogu se videti i danas, delimično su integrisani u buduće građevine. Potom slede neverovatne transformacije, s tim da naslednici nisu u potpunosti uništili prethodno izgrađeno. Tako su graditelji hrišćanske crkve ostavili antičke stubove. Hram posvećen Atini jedino nije bio pagoda i svetilište Maja. A jedno vreme je bio vizantijska crkva, pa džamija, pa normanska katedrala, pa katolička crkva, a onda i privatna kuća, kada je praktično zaboravljeno da su se ovde nalazila ikakva svetilišta.

Iz normanskog doba su ostali svod i mozaici u apsidi. Fasada je obnavljana od 1725. do 1753. godine, kada je urađen i dvostruki red korintskih stupova. U jednom delu hrama mogu se videti ostaci džamije.

Čudan je osećaj biti na tom mestu. Teško je razmišljati o svim tim slojevima, sudbinama, ljudima koji su gradili, koji su tu umrli dok su zidali, koji su se tu molili… Teško je razmišljati o svima njima jer su udaljeni vekovima, jer ih razdvaja mržnja, jer su njihove ideje i verovanja toliko udaljena da su bili spremni da umru i ubiju one koji su se pre i posle tu molili. Toliko razlika a jedna sličnost – sve se nalazi na tih nekoliko stotina kvadrata, sve zajedno, kao poruka koju ni danas ne shvatamo. Ostala je lepota. Mržnja je izgubila. Mada mrtvima to malo znači.

Poruku da sve razlike mogu biti prevaziđene, čemu nas isprepletana građevina uči, shvatio je jedan neobični vladar, jedinstven u istoriji. Njemu nije bilo potrebno više od 2.000 godina istorije i mešavina arhitektura da shvati kako se problemi mogu rešavati bez mržnje, i što je još bitnije, bez odsečenih glava, mučenja i želje da onaj drugi jednom za uvek nestane s lica Zemlje. Njegovo ime je Fridrih II.

On je bio car Svetog rimskog carstva, kralj Nemačke i kralj Sicilije. Par godina je bio i kralj Kipra i Jerusalima. Najviše vremena je, ipak, provodio na Siciliji, gde je i odrastao. Fridrih je pripadao dinastiji Hoenštaufen, koja je poznata i kao švapska dinastija, ali uopšte nije bio tipičan predstavnik. Zapravo, retki su vladari njegovog kalibra. Još za života su ga prozvali „čudo sveta“. Govorio je devet jezika, pisao je na sedam. Radnja ove priče se dešava u prvoj polovini 13. veka, kada je pismenost među vladarima bila retka biljka.

Voleo je nauku i umetnost, a pošto je bio car i kralj, nekako se podrazumeva i da je bio darežljivi pokrovitelj. Uveo je da se na dvoru govori sicilijanski, a pričali smo da je danas taj jezik praktično iskorenjen iz javne upotrebe i da se govori isključio u kući. Fridrih je pomagao sicilijansku školu poezije koja je kasnije uticala na Dantea, pa samim i tim i savremeni italijanski jezik, koji je, gle ironije, potisnuo taj isti sicilijanski, skoro do ilegale.

Fridrih je bio Nemac po poreklu i stoprocentni Sicilijanac po izboru. Sa smo dve godine je izabran za kralja Nemačke, tako da je krunu nosio praktično ceo život. Fridrih je bio čovek željan znanja, otvorenog duha, spreman da uči i da pomaže drugima kako bi oni mogli da uče. Sve to ga čini vrlo modernim. Nije teško pretpostaviti da se crkvi to nije nimalo dopalo, posebno jer govorimo o srednjevekovnoj crkvi, mada se to nije menjalo do danas. Ipak, moć klera je bila mnogo veća nego danas. Zbog svog stava prema znanju, a posebno prema islamu, bio je na udaru papa.

Najveći protivnik mu je bio papa Inoćentije IV. Njih dvojica su ratovala međusobno, nameštala zavere, igrali sve vrste diplomatskih igara. Na kraju niko nije odneo apsolutnu pobedu. Dve decenije ratovanja je samo pojačalo razlike između dva principa, dva načina gledanja na svet. U političkom smislu to bi mogla biti razlika između liberalne i konzervativne ideje, a to je izgleda večna borba u kojoj nema pobednika.

Papa Grgur IX je ekskomunicirao Fridriha jer se car pretvarao da je bolestan kako ne bi poveo vojsku u krstaški rat. Kada je ipak pošao u Jerusalim, papa ga je ponovo izbacio iz crkve jer je smatrao da ga Fridrih II provocira, pošto nije pozvao crkvu u pohod. A rat bez crkve i nije neki rat. Što je i Isus ceo život propovedao, kao što svi znamo. Papa ga je dobro poznavao (ne Isusa, to je očigledno netačno, već Fridriha), jer vladar nije ni pokušao da zauzme sveti grad oružjem, već je započeo pregovore sa egipatskim sultanom. Fridrih je „osvojio“ Jerusalim bez kapi prolivene krvi, što se takođe nije dopalo crkvi.

Crkvu je inače strašno nerviralo što car pored vitezova Tevtonaca u vojsci ima mnoštvo muslimana. Zbog toga su ga nazvali Antihristom. Neprihvatanje i eliminacija svih drugačijih je, kao što je poznato, glavno načelo Isusa Hrista. Zato je Fridrih postao Antihrist.

Sporazum između Fridriha i sultana Malika el Kamila bio je izuzetan diplomatski potez, prvi put je Jerusalim podeljen između dve strane, prvi put nije bilo sukoba, već je pronađeno mirno rešenje. To se nije dopalo Templarima i papi, ali ni mnogim muslimanima, koji su el Kamila proglasili za izdajnika vere. Fridrih je, kažu letopisi, po ulasku u Jerusalim posetio Crkvu Svetog Groba (Hram Vaskrsenja Hristovog), a potom i Al Aksu, gde je ceo dan razgovarao s muslimanskim sveštenicima.

Veliko je uzbuđenje biti tamo gde je boravio veliki vladar, jedan od retkih, shvatili ste, pravih poštovalaca i sledbenika Isusa Hrista i njegovog učenja. Fridrih II je nešto kao ljudski Duomo di Syracuse, simbol kosmopolitizma, čovek koji je prihvatio uticaj vizantijske, arapske, normanske, italijanske kulture, a koji je u sebi nosio ono najbolje od hrišćanstva, nemačke kulture i viteštva. Fridrih se divio arapskoj kulturi i nauci, nije odbacivao različitosti, već ih prvo istraživao i preispitivao pa tek onda donosio odluku. A Dante ga je, kome je posredno pomogao, smestio u šesti (od devet) krug pakla. I to zbog paganskih tendencija.

Nije moguće obilaziti Siciliju a ne podsetiti se velikog Fridriha, a još hodati utvrđenjem koji je on podigao i to na Ortiđi, u srcu Sirakuze. Neobična tvrđava iz vazduha liči na krokodila. Prvu građevinu na tom mestu je projektovao Giorgio Maniace, vizantijski vojskovođa koji je Siciliju oteo Arapima 1038. Po njemu je tvrđava i dobila ime. Potom je arhitekta Rikardo da Lantini za Fridriha II izgradio tvrđavu kojom smo prošetali.

Sirakuza je bila zanimljiva svim osvajačima jer se tu nalaze izvori slatke vode, što je ključ opstanka ne samo na ostvu, a posebno na mestima okruženima slanom vodom. Odmah po dolasku na Ortiđu smo se zalepili za prirodnu fontanu koja je dobila naziv po nimfi čije je ime Aretuza (ona koja je vična ratovanju). Velika fontana se nalazi na mestu antičkog slatkovodnog izvora. Prema mitologiji Artemida je na ovom mestu pretvorila Aretuzu u fontanu kako bi zadržala devičanstvo, koje je hteo da joj oduzme rečni bog Alpeus. Tu smo videli, prvi put u životu, biljku papirus. To je jedini divlji papirus u Evropi. Biljka koja je simbol Egipta i pismenosti se leluja na vetru pred vama u prirodnoj fontani. Fantastičan prizor.

Sicilija je bitna lokacija za grčke mitove. Iako je reč o koloniji, tu se odvijalo dosta važnih događaja, a ključni je mit o Persefoni, ćerki boginje Demetre koju je bog podzemlja Had oteo dok je brala narcis na livadi. To se dogodilo upravo na Siciliji. Persefona nije bilo nevažna u hijerarhiji, njen otac je bio šef bogovima Zevs, a majka boginja žita i plodnosti, čuvarka braka, ćerka Reje i Krona.

Persefona (ili Kora) bila je boginja vegetacije, zadužena za plodnost zemlje. Takođe je bila poznata po neverovatnoj lepoti, što je, a kako drugačije, privlačilo mnoge udvarače. Majka ih je sve odbijala. Krila je ćerku. A onda je Had bacio oko na nju. Pitao je Zevsa i ovaj je odobrio brak. Ali Demetra nije htela da joj ćerka živi u podzemlju. I dok je lepa Persefona brala narcis, cvet smrti, na Siciliji, Had je oteo.

Demetra je bila očajna. Jedna verzija kaže da je zaustavila rast vegetacije, a druga da je od tuge izgubila plodnost. U oba slučaja posledice su bile iste: zemlja nije davala plodove. Očajni ljudi su počeli da umiru od gladi, pa su rešili da pitaju Zevsa da ih spasi. On je poslao Hermesa u podzemni svet da vrati Persefonu kako bi se Demetra oraspoložila.

Hermes uspeva da ubedi Hada da pusti Persefonu, ali pod uslovom da ova ne jede ništa van podzemnog sveta. Međutim lukavi Had je naveo da pojede šest zrna nara. Tako je zauzeo novu pregovaračku poziciju: pošto je prekršila dogovor morala je šest meseci da boravi u podzemnom svetu, a šest je mogla da bude s majkom.

Tako su nastala godišnja doba. Šest meseci, dok je ćerka bila s majkom vegetacija je bujala, a drugi deo godine, tužna Demetra nije davala zemlji da rađa plodove. Ekvilibrijum je postignut. Svi su bili bar delimično zadovoljni.

U antičkoj Grčkoj, pa i na Siciliji, mitovi, stvarnost, nauka i umetnost su izmešani u jednu celinu. Zato ih ni mi ne odvajamo striktno pa iz mitologije prelazimo na nauku, na najslavnijeg Sirakužanina i jednog od trojice najznačajnijih matematičara u istoriji (uz Njutna i Gausa), već pominjanog čuvara Ortiđe: Arhimeda.

Ovde nećemo pričati o njegovom značaju za nauku, već o jednom izumu koji je na ivici između stvarnosti i mitologije. Priča kaže da je Arhimed napravio oružje koje je koristila vojska Sirakuze. Reč je o jednom šestostranom i drugom, manjem, četvorostranom ogledalu. Taj sistem ogledala je, navodno, prikupljao sunčeve zrake i usmeravao ih u jednu tačku – centralno žarište. Tako je palio neprijateljske brodove. To oružje je, prema priči, upotrebljeno u Drugom punskom ratu (rat protiv Hanibala).

Mnogo se raspravljalo o ovom oružju. Eksperiment je ponovljen nekoliko puta, a dva puta su ga ponovili Razbijači mitova (Mythbusters). Prvi put nisu uspeli, a drugi put jesu, mada nisu bili zadovoljni jer je za uspešno paljenje potrebno da se napad odigra u jutarnjim satima, zbog količine svetlosti i položaja Sirakuze, što ovo oružje i ne čini tako efikasnim. Bez obzira da li je istina ili mit upozorenje ostaje: pazite kako se ponašate jer vas ogledalo slavnog naučnika može barem pecnuti, ako ne spržiti.

Hrišćanka sveta Lucija nije spaljena, mada je to lako moglo da joj dogodi. Ona je zaklana jer nije htela da se odrekne hrišćanstva. Sveta Lucija, poznata i kao Lucija od Sirakuze ubijena je za vreme Dioklecijanovih progona Hrišćana. Uz Mariju, Isusovu majku, ona je jedina žena koja se pominje u kanonu rimske mise, a slavi se širom Evrope (Dan svete Lucije je 13. decembar). Slave je i pravoslavni hrišćani.

Lucija je rođena u bogatoj porodici, ali je svoje bogatstvo poklonila siromašnima pošto joj se majka čudom izlečila. Kao ubeđena hrišćanka donela je odluku da ostane devica do kraja života, svoju čednost je zaveštala Hristu. Momak koji je bio zaljubljen u nju je predao vlastima i otkrio da je hrišćanka, kada je shvatio da od te veze nema ništa.

Rimske vlasti su je osudile na neobičnu i surovu kaznu – trebali su da je odvedu u bordel gde bi izgubila nevinost s prvim ko bi platio. Međutim, Lucija je ostala ukopana u mestu, niko nije moga da pomeri malu i slabašnu priliku staru 21 godinu. Besni vojnik je zaklao na mestu gde se „ukopala“. Na mestu gde je pala mrtva izgrađena je crkva Santa Lucia al Sepolcro. Nekoliko je verzija priče kada su joj izvađene i oči, ali nećemo ulaziti u njih, samo ćemo reći da je zbog toga postala zaštitnica onih koji pate od očnih bolesti. Sveta Lucija ubijena je 304. godine.

Hiljadu trista godina kasnije splet neobičnih okolnosti doveo je još neobičnijeg čoveka na Siciliju. U Sirakuzu je stigao začetnik baroknog slikarstva Mikelanđelo Merizi da Karavađo (Michelangelo Merisi, il Caravaggio). Veliki slikar bio je problematična i opasna osoba, sklon kavgama, ponašao se kao razmažena zvezda, uvek je bio spreman za svađu i tuču. Nesreća je mogla da se dogodi svakog trenutka. I dogodila se 1606. kada je ubio mladića u dvoboju pa je morao da pobegne iz Rima. Glava mu je bila ucenjena. Sklonio se na Maltu, ali je i tamo kršio zakon pa je zatvoren u zamak Sant’ Angelo. Uspeo je da pobegne odatle i otišao je na Siciliju.

Dvostruki begunac je morao nekako da zaradi za život pa je ušao u pregovore s lokalnim vlastima. Tačno je znao kako da pogodi žicu lokalaca. Ponudio im je da naslika sahranu zaštitnice Sicilije. Plan mu je uspeo. Senat Sirakuze se složio da majstor uradi najvažniju hrišćansku priču slavnog grada. I tako je nastalo remek-delo Sahrana svete Lucije.

Sliku smo videli u crkvi Santa Lucia al Sepolcro, gde se može besplatno ući i gledati slavna slika. Dva puta smo čekali u redu i zadivljeni gledali Luciju, neprijateljicu svake okrutnosti, kako je nazvao Dante. Na slici iz 1608. prikazano je sve: blagost Lucije i onih koji su došli da je isprate, surovost kopača, suzdržanost, tuga, ritam, pokret. Karavađo nije hteo da bude senzacionalan, mada je mogao, tema mu je pružala tu mogućnost, on je prikazao tišinu, duhovnost i tragediju.

Senatu se, međutim, slika nije dopala, mučila ih je praznina. Sve se dešava na donjoj polovini slike, gornji deo ničemu ne služi, može se slobodno baciti, govorili su. Nisu dogovorili da slika zid, već sahranu najveće hrišćanke posle Marije. Čak je bilo predloga da mu se plati polovina obećane svote, jer je naslikao pola slike. Karavađo, nije teško pretpostaviti, nije pristao. Spor je rešen, slikar je dobio šta je želeo, a ispostavilo se i vlasti Sirakuze. Kada su se malo bolje zagledali u sliku shvatili su da sahranu posmatra neko, da zid nije prazan, videli su Isusa kako blago gleda onu koja mu je zaveštala čednost.

Treba se udubiti u prazan zid i videti da nije baš prazan. Majstor im je ostavio temu za razmišljanje. Karavađo je umro dve godine kasnije. Ne na Siciliji, već na drugom čudesnom kraju Italije: u Toskani.

Leposava Rašković i Dragan Stojanović