Uz grčko ostrvo Skijatos idu mnogi atributi, uglavnom glamurozni, kao da su smišljani da izazovu želju da se odmah spakujete i krenete. Reklama je bila uspešna. Ostrvo tokom sezone preplavljuju turisti, kao mravi. „Biser egejskog mora“ ili „Rajsko ostrvo“ pretvara se u pakao na samom vrhuncu sezone, 15. avgusta. Tada na ostrvo na kome inače živi 6.000 stanovnika boravi 100.000 ljudi željnih fantastičnih plaža, hrane, pića i svega ostalog što podrazumeva odmor na grčkom ostrvu. A tu nema ni traga od bisera i raja.
I tu nije reč o prevari, ostrvo je nesumnjivo fantastično, pisaćemo o tome, sve što kažu u reklami je tačno, već je priča o odluci stanovnika jednog ostrva da se odaju turizmu bez ostatka. Nešto kao narkoman heroinu ili, recimo, kockar, špilu karata za poker.
Sve ovo bi moglo biti predmet spekulacija, možda jeste, možda baš i nije tako, ali susedno ostrvo Skopelos dokazuje tezu i otklanja eventualne sumnje u ovisnosti suseda. Skopelos je duplo veće ostrvo od Skijatosa (96.229 km2 naspram 49.898 km2), a na njima živi isti broj stanovnika.
Stanovnici Skopelosa su odlučili da ne otvore širom sva vrata. Nisu oni zabranili turistima da dolaze. Prvo, nisu dozvoli da se na njihovom, velikom ostrvu izgradi aerodrom, dok su stanovnici Skijatosa jedva dočekali da susedi odbiju ponuđeno. Tako je na malom ostrvu izgrađen jedan od najmanjih aerodroma u Evropi (ima vrlo kratku pistu pa samo posebno obučeni piloti mogu tu sletati). Preko jedne plaže preleću avioni, što je vrlo traumatično iskustvo, a sa obližnjih plaža se vide avioni, kao na dlanu, utisak je ko da će udariti u brdo ili sleteti u more.
Drugo, stanovnici Skijatosa potpuno su zanemarili praktično sve što su vekovima radili na ostrvu. Ugašene su tri fabrike za preradu masline, nema više ribara na ostrvu, samo tri porodice izlaze na more s barkama, skoro niko ne proizvodi med. Samo smo nalazili med s Krita. Pa šta onda rade? Veći deo godine ništa. A tokom sezone iznajmljuju apartmane i kuće. Ostali drže restorane i prodavnice. I to je to.
Pričaju nam da se preko Airbnb-a iznajmljuju cele kuće za 100, 200 ili 300 evra dnevno, dok cele porodice žive u podrumu. I tako celo leto. Malo je stisnuto, ali se zaradi puno para. E, da. I ne mora da se radi cele godine. Samo se malo menjaju posteljine, pere se i usisava, al’ to i nije neki posao. A i radi se svega nekoliko meseci.
Ostali otvaraju beskonačno mnogo restorana i još više prodavnica. Cene su podignute do maksimuma. To, međutim, gostima ne smeta. Većina ih dolazi iz Britanije, Danske, Nemačke i drugih bogatih zapadnih zemalja.
Sve je počelo šezdesetih godina dvadesetog veka kada su bogati turisti otkrili lepote Skijatosa. Oduševljeni ostrvom oni su za razne usluge lokalnom stanovništvu ostavljali bogate napojnice. Pričaju da su preko cene koju su plaćali davali i po 50 dolara. Tako su počeli da zarađuju dosta novca i to im se, očigledno, baš dopalo. Od tada do danas turizam je samo rastao i rastao. Kao kvasac. I tako se došlo do 100.000 oduševljenih turista koji jure kako bi se smočili na što više plaža. Svi dolaze s visoko postavljenim ciljem: da se za dve nedelje osole na svih 60 plaža. Retkima to i uspeva.
Skijatos pripada grupi ostrva Severni Sporadi. Ukupno 24 ostrva se nalaze blizu kopna, a samo četiri su trajno naseljena: pred našeg junaka tu su i već spomenuti Skopelos, Alonisos i Skiros. Skijatos je naravno zvezda ove grupe. Priča o fantastičnom ostrvu nije izmišljeni, niti je neki marketinški trik. Četinarske šume, kristalno čisto azurno more, čak 60 plaža na ostrvu od 50 kvadratnih kilometara, manastiri, čudesan glavni grad, kosmopolitizam, priče o gusarima, filmovima, Holivudu… sve to ga kandiduje za svaku preporuku. Ako izostavite uvod teksta nema sumnje da će biti stavljeno na listu za putovanja.
A sada sledi ključno pitanje: Da li bi se vratili? Odgovor je: „Ne“. I obrazloženje: „Odgovor nije negativan iz nekih specijalnih razloga, već je možda i prozaičan: ima još mnogo toga da se vidi, a Skijatos smo već videli“.
Tačno je da plaža ima na pretek, mi smo obišli desetak, ali je zaključak da nema neke velike razlike između susednih plaža. Ipak je to ista konfiguracija. Obalom se ne mogu obilaziti plaže već im možete prići samo ako izađete na put i onda sednete u automobil ili autobus. Praktično je nemoguće obići peške veliki broj plaža jer je sve toliko gusto izgrađeno da morate hodati magistralom, nema staze za pešake, automobili idu tik uz ograde apartmana i hotela. Tako da se morate voziti, što donekle smanjuje doživljaj. Kao da šetate gradom pa onda skrenete levo ili desno i eto je plaža. Prilaz većini plaža plaši putnike namernike. Čim se turista željan nove plaže udalji od magistrale ulazi u problem. Prvo se ne zna gde krenuti. A kad se nekako utvrdi pravac ide se nekim seoskim stazama, u pojedinim trenucima se pitamo da li tamo uopšte ima plaže, pre se očekuju suvi kukuruzi, a ne palme, četinari i more. Na kraju trnovitog puta uvek bude prelepa plaža, ali je dolazak često traumatičan.
Dve plaže, ujedno i najbolje, ispadaju iz ovog sistema. Jedna je Kukunarija, plaža u laguni okružena pinjolama, četinarima iz roda borova, čije je seme jestivo i cenjeno u mediteranskoj kuhinji, a krošnja ima oblik kišobrana. Ovu plažu često stavljaju na liste najlepših na Mediteranu.
Ipak, naš je favorit druga plaža Lalarija. Do nje se ne može doći drugačije osim brodom. Za razliku od ostalih plaža na Skijatosu, koje su peščane, ova je prekrivena belim glatkim kamenčićima. Utisak je kao da ste na pustom ostrvu daleko od sveta. Jer kada vas iskrcaju, a brod otplovi na pučinu kako bi se usidrio daleko od stena, nemate gde. Da se penjete uz strmu i poroznu liticu ne možete, ne biste daleko stigli, a da plivate do sledeće plaže koja je povezana s kopnom, možda i možete, ali su talasi uglavnom neprijateljski raspoloženi – visoki i zastrašujući, a obala puna stena, mnoge su se sakrile tik ispod površine vode. Dakle, utisak je da ste zaglavljeni u lepoti belih kamenčića, neverovatno izvajanih stena, najpoznatija je ona s kalendara, ona koju su talasi probušili pa izgleda kao neka kapija kroz koju mogu proći samo izabrani. Boja mora, tačnije boje mora zapravo su paleta plave, u nekoliko desetina metara od obale od svetlo plave polako ide ka modroj boji dubina. Prizor je neverovatan, a kupanje u svim nijansama plave i talasima koji bez prestanka prave belu penu fantastično je iskustvo.
Iz plavog mora brodom se uvek vraćate u glavni grad, koji nosi isto ime kao ostrvo. I tu dominira plava boja. Centralna ulica nazvana je po najpoznatijem Skijaćaninu – Aleksandru Papadijamantisu (značajni grčki pisac, pesnik i autor kratkih priča koje govore, kako dobro, tako i loše, o njegovim voljenim suostrvljanima). Tako se zove i aerodrom, kao i još nekoliko institucija. Iz centralne ulice račvaju se mnogobrojne uske ulice, glavni grad ostrva izgleda kao prikaz krvotoka ili delta velike reke. Ulice s obe strane Papadijamantisa vode do crkava koje se nalaze na vrhu dva brda. S jedne strane, na kojoj je smešteno mnogo više ulica svi putevi vode do crkve Panagia Limnia koja je izgrađena 1837. Na drugoj strani se mora i penjati visokim stepenicama do crkve Svetog Nikole. Pogled s te strane je impozantan, vidi se ceo grad, kao i vrh brda na kome je smeštena Panagia.
Uske ulice Skijatosa su kao lavirint u kome se ne možete izgubiti. Vrlo prijatan lavirint, ali ipak pun iznenađenja. Jedva smo čekali da uđemo u sledeću ulicu i vidimo nešto novo. Sve je plavo belo, kao more, kao i grčka zastava. Mali balkoni, šarene fasade, zidovi neobičnih oblika, puzavice koje su se nadvile nad ulicom kao zeleni krov… Stotine kuća, malih prodavnica i restorana kao da se kriju i čekaju uporne istraživače. Ovaj deo jeste u gradu, ali kao da je bar malo uspeo da se sakrije od turista.
Grad i nije tako star. Osnove su izgrađene krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina 19. veka. To ne znači da na tom prostoru nije bilo ljudi. Početkom 13. veka braća Gizi (Ghisi), reč je o uglednom venecijanskoj porodici, su izgradili tvrđavu na malom ostrvu koja se nalazi na obali samog grada Skijatosa. Bourtzi je bio dobro ozidan i dobro je čuvao stanovnike, sve do 1660. godine kada je uspeo da ih uništi admiral Francesco Morozini. Na tvrđavi je početkom dvadesetog veka izgrađena škola. Danas je to malo šetalište prepuno neizbežnih turista.
Unutrašnjost ostrva je jednako fantastična kao i plaže. Ostrvo je zeleno. Gde god da pogledate videćete zelenilo. Tu su listopadne šume, kao i četinari, čiji miris mami. Na kraju, nema mora bez mirisa borova i čempresa. Skijatos je, takođe, poznat po velikom broju vrsta jestivog samoniklog voća.
Ipak, daleko od voljene i željene obale se ne ide tako često zbog čempresa i divljeg limuna, smokvi, nara i drugih prirodnih đakonija, već se penje zbog manastira. Ima ih nekoliko, a najveći je i najznamenitiji Evangelistria. Taj besprekorno uređeni kompleks bitan je ne samo za ovo ostrvo, već i za grčki identitet i istoriju, kao i naravno za samu religiju. Manastir Bogorodice Evangelistria (Blagovesti) bio je centar okupljanja ustanika. Upravo je tu planiran i organizovan ustanak za oslobođenje od Turaka. Ustanak je počeo 1821. Grčki rat za nezavisnost završen je 1830., a Evangelistria je važna jer je upravo tamo osmišljena i izvezena prva grčka zastava: beli krst na plavoj pozadini. Zastava je od tada doživela niz transformacija da bi evoluirala u onu koju dobro znamo, ali je osnova osmišljena upravo u ovom manastiru.
Evangelistria je neobičan manastir i po atmosferi. Tamo nema nikakve težine, koja se često može osetiti na takvim mestima. Sve je veselo, fantastično uređeno i pre svega svetlo. Krov nije crven već je sivo-beo, napravljen je od kamenih pločica, isto kao i fasada crkve. Monasi su vrlo raspoloženi i spremni za razgovor. Čak smo dobili i blagoslov za novog člana naše putničke ekipe. Monah je sam ponudio da ga blagosilja pošto je čuo da se mali dečak zove Teofil.
Priču o Skijatosu namerno završavamo u manastirskom miru i zanimljivom susretu bebe Teofila i starog monaha, daleko od turizma i jurnjave, jer ipak preporučujemo da vidite ovo ostrvo, ali naoružajte se živcima, pokušajte da se izolujete od okoline i uživajte u prirodi. To je jedini recept za Skijatos.
Galerija slika
Leposava Rašković i Dragan Stojanović
Foto: Dragan Stojanović