Na mom spisku najznačajnih romana, koje sam do sada pročitao, ovaj se nalazi među prvih pet. Napisao ga je Hulio Kortasar (Julio Cortázar), a roman se zove Školice. Od ovog romana se lako odustaje, kao da je autor hteo da „izbaci“ neodlučne i sve one čitaoce koji ne žele da se trude oko teksta. Kortasar postavlja zamke i tako filtrira publiku, što se kosi sa svim pravilima marketinga i želje da vas ama baš svi vole. Argentinski pisac ne želi takvu ljubav.
Roman počinje neobično. Prvo poglavlje nije nikakav uvod u radnju već nam pisac daje Uputstvo za upotrebu. Tu kaže: „Ova knjiga sastoji se u neku ruku od više knjiga, a naročito od dve. Čitalac može da se smatra pozvanim i da odabere jednu od sledeće dve mogućnosti“.
Potom objašnjava da se knjiga može čitati kao i svaka druga od početka pa poglavlje po poglavlje, ali kada se stigne od 56. glave logični redosled više ne mora da se prati. Pisac predlaže da se posle 56. čitalac baci na 73. poglavlje. Dalje može pucati po slobodnoj volji ili ipak pratiti Uputstvo: 73-1-2-116… Moguće su i druge dve varijante: da celu knjigu čita od početka do kraja ili da čita po sopstvenom nahođenju, kako mu dođe (u tom slučaju treba voditi računa da na kraju sva poglavlja budu pročitana).
Roman je podeljen u tri celine: S one strane, S ove strane, S drugih strana. Deo romana dešava se u Parizu gde grupa intelektualaca raspravlja o umetnosti, filozofiji i posebno džezu, omiljenoj Kortasarovoj temi. Drugi deo (uslovno, jer ovo važi samo ako čitate kao i svaki drugi roman) odvija se u Argentini, gde se junaci bore sa svim dobro poznatim životnim problemima, odlukama, međuljudskim odnosima… Zato je lako ući u roman svim srcem. Lako se možete povezati s junacima. Naravno, ako pre toga prođete sve Kortasarove „zamke“.
Za kraj jedan od citata samog autora: „Sa Školicama sam porušio tolike brane i srušio tolika vrata i samog sebe razložio na delove, da mi ne bi bilo žao da sad umrem“.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.