Sloboda je zajebana stvar. Nešto kao dupe i mišljenje. Kad je to potrebno i poželjno, sloboda se vadi iz džepa, a uglavnom služi za mahanje. Kad se taj pojam izvadi kao argument, razgovor prestaje, jer šta reći protiv slobode. Često mi se dešavalo da mi pljusnu slobodu u lice. I ja ućutim. Poražen sam odlazio kući i razmišljao, dakako, o slobodi. Kô što rekoh, zajebana stvar. Dugo je trajao taj proces razmišljanja i čitanja, a onda sam shvatio da se zapravo sloboda zloupotrebljava, i to mnogo, bezobrazno, gramzivo, pokvareno… Slobodom se često naziva nešto što nema veze sa slobodom, ili je čak isključuje.
Prvi slučaj je očigledan. U najmanju ruku, problematično je svako pozivanje na slobodu koje isključuje javni interes, a gura neku partikularnu ideju (koju zastupa pojedinac ili grupe). Antivaksersko pozivanje na slobodu upravo je taj primer. Kad se tome doda poređenje s pravom žena na abortus, ili možda čak s pravom svake osobe na eutanaziju, dobijamo punu zloupotrebu slobode. Svi ovi primeri odnose se na „moje telo“ i „moju slobodu“. Ipak, sloboda mora biti ograničena, taman toliko da ne ugrožava druge, jer u tom slučaju ni sama sloboda nema smisla. Karl Poper naziva to paradoksom slobode:
− Paradoks slobode jeste argument da sloboda, u smislu odsustva bilo kakve kontrole, mora dovesti do nestanka tolerancije. Ako neograničenu toleranciju proširimo čak i na one koji nisu tolerantni, ako nismo pripremljeni da branimo tolerantno društvo od žestokih napada onih koji nisu tolerantni, onda će tolerantni, a sa njima i tolerancija, biti uništeni.
Ovaj oblik zloupotrebe slobode mogli bismo zvati: Samo meni i samo sad.
Drugi primer odnosi se na zamenu u interpretaciji. Slobodom se naknadno naziva čist oportunizam. To su oni slučajevi u istoriji kad se postigne pobeda protiv neprijatelja slobode pa se pobeda predstavi kao borba za slobodu. Potom se pevaju pesme, pišu se knjige i himne, slave neki datumi – tad niko ne radi, jer su se borili za slobodu – crtaju se grbovi. Kad se potom zaviri iza tog slavljenja slobode, lako se dâ shvatiti da od tog sporta nema ništa. Da se zapravo niko tu nije borio za slobodu, jer su jedni videli šansu da zamene druge na pozicijama moći.
Ta zloupotreba slobode mogla bi se nazvati: Iznogud umesto Iznoguda.
Treća forma kvazislobode odnosi se na muku. Kad pojedincu ili nekoj grupi (može biti narod, socijalni sloj, manjina po bilo kom osnovu…) dozlogrdi zlostavljanje, pa odluči da uzme usrane motke u ruke i otera zlostavljače – to se ne može nazvati slobodarskim činom. Zapravo, u tom slučaju upada se u darvinističku teoriju. To što je nekom nešto dozlogrdilo samo znači da su mu radili sve što su mogli da mu urade i da mu sad nije ostalo baš ništa – pa je rešio da pobije govna. Rešio je da spase goli život. Daleko je taj zamišljeni lik od slobode. Nema tu ideje o slobodi ni u naznakama. Borba za slobodu počinje mnogo pre borbe za goli život, inače to uopšte nije borba za slobodu.
To su nam pokazali mnogi primeri. Dogorelo im, oni se borili za „slobodu“, izborili se, a onda našli novog tlačitelja. Kako to? Pa šta se to dogodilo? Pa krvarili su toliko za slobodu, a vidi ih sad, podali se prvom mučitelju, bez reči. Da su se borili za slobodu, to im se ne bi dogodilo. Ili, ne bi im se dogodilo tako lako i bez prolivene kapi znoja. O krvi i da ne govorimo.
Ovaj vid zlorabljenja mogao bi se nazvati: Krpi dupe.
Sigurno ima još mnogo slučajeva mučenja pojma sloboda; nije mi ni cilj da napišem studiju, već da pokažem kako ne treba lizati svaku ogradu na kojoj piše sladoled.
Čini se da pada u vodu priča da je sloboda ideal svih samosvesnih bića. Većini sloboda ne pada na pamet, osim u kafani, kad treba poentirati u nekoj priči. Zvanično, mnogi su trampili bezbednost za slobodu. Uvek je bilo tako.
Neki su se odrekli slobode da bi izbegli odgovornost, da bi bili rasterećeni, da ih niko ništa ne pita. Kako kaže narod, a narod je u svakoj priči najpametniji: „U se i u svoje kljuse“, „Bolje da se ne mešam, jer, ko zna, za svaki slučaj…“
Za slobodu se bori – i uvek se borio – tek tanki sloj društva, oni koji su se emancipovali, koji pokušavaju da se izbore za slobodu u punom smislu te reči. To su ljudi koji razumeju šta je sloboda i ne pokušavaju da je koriste kao zakrpu. Problem je u tome što, istorijski gledano, tu borbu za slobodu prilepljujemo svima koji su se muvali okolo.
Najbolji primer je Amerika. O slobodi su mislili samo ljudi što su u utrobi broda „Mejflauer“ pisali zakone koji će prekinuti niz, prvi put otkad postoji civilizacija. Pisali su zakone, prvi put u istoriji, koji će važiti za sve, koji će urediti odnose između ravnopravnih ljudi. I ti zakoni važiće bez izuzetka. Do tog trenutka, u utrobi broda „Mejflauer“, drhtavim slovima na uzburkanom Atlantiku, zakoni su pisani kako bi se uredili odnosi između „nas koji pišemo zakone i vas koji ste tu da ih poštujete“. Zakoni su uređivali odnose između vladara, plemstva i podanika. Nikako između ravnopravnih učesnika.
Taj tanki sloj uspeo je da ideju iz potpalublja jednog broda održi do danas, u kakvom-takvom obliku. Uspeo je da je održi u životu i da je prenese na ceo svet, barem kao cilj koji treba dostići.
Za tim brodom kasnije su dolazile mase. Priča kaže da su te mase hrlile u slobodu. Moguće je da je kod pojedinaca prevladala želja za tom filozofskom slobodom. Ali malo je verovatno da je većina mislila o tome. Mase su privukli marketing i prilike. Ljudi koji su se vraćali u Evropu po kafanama su pričali o Americi kao o raju na zemlji.
Ljudi koji nisu mogli steći imovinu u Evropi dobili su priliku da budu zemljoposednici; nisu morali plaćati desetinu crkvi i visoke namete vladarima. Ima tu i slobode, ali ju je neko drugi već osvojio, sažvakao, promislio i na kraju im je dao na dlanu, kao neki poklon.
Ako tako izgleda borba za slobodu, onda nema razlike između tog velikog ideala kome svi težimo i kupovine u supermarketu. Neko je sve osmislio, napravio, dovezao i postavio u visini očiju, a mi smo samo hrabro, puna srca i samosvesno ubacili to u korpu. I, da, sve smo pošteno platili na izlazu.