Šogun ili kad je čast važnija od života

Negde u ranoj osnovnoj školi, na prvom programu, od ona dva koja smo imali, emitovala se TV serija „Shogun“ sa Richardom Chamberlain-om i velikim Toshiro Mifune-om u glavnim ulogama. To je bio i moj prvi dodir sa srednjevekovnim Japanom, i pored sve brutalnosti, bio sam opčinjen kulturom. Tokom godina došle su knjige o istoriji Japana, filmovi Akira Kurosawe, video igre „Total War: Shogun“, prvi i drugi deo.

Pomenuta serija „Shogun“ snimljena je po romanu Jamesa Clavella, koji je ujedno bio i producent. Clavell je napisao i šest romana, uglavnom istorijske fikcije, i najčešće smeštene na Daleki istok. Prvi roman mu je pak bio „King Rat“ po kome je snimljen i film, i u kome je Clavell opisao period proveden u japanskom zarobljeništvu tokom Drugog svetskog rata. Clavell je takođe bio i veoma dobar scenarista i producent. „The Great Escape“ (1963) je rađen po njegovom scenariju, zatim „The Fly“ (1957), mada svi mnogo bolje znaju rimejk ovog filma iz 1986. godine, „To Sir, with Love“ (1967) i još nekoliko veoma zapaženih filmova tog perioda.

Nakon gotovo tri decenije, „Shogun“ iz osamdesetih, ostao je samo daleka bleda uspomena, tako da je ovogodišnja serija „Shogun“ delovala kao da sve to gledam po prvi put. Sećam se ja nekih upečatljivih scena, poput one sa kuvanjem ljudi, ali sve ostalo je vremenom izbledelo. „Shogun“ iz 2024. godine je delo Rachel Condo i Justina Marksa i bazirana je na pomenutom romanu. Serija nas vodi u Japan u XVI vek, posada engleskog broda po prvi put pristaje na obale Japana, dalekog i misterioznog carstva, čiju su lokaciju Portugalci ljubomorno čuvali od ostalih Evropljana. Serija oslikava sudar dva potpuno različita sveta kroz likove dva čoveka, mornara Johna Blackthorne-a (Cosmo Jarvis) i japanskog lorda Yoshii Toranage (Hiroyuki Sanada).

Lik Blackthorne-a je zasnovan na istorijskoj ličnosti, moreplovcu Williamu Adamsu, koji jeste prvi doplovio do Japana i čak postao samuraj u službi Tokugawe Ieyasua, jednog od najmoćnijih šoguna u istoriji Japana, na kome je i zasnovan lik Toranage.

„Shogun“ je vizuelno fantastično ostvarenje. Počev od kostima, zatim fantastične scenografije koja na veoma živopisan način oslikava feudalni Japan, pa do izvanredne fotografije, posebno jer sama serija, zbog restrikcija zbog pandemije Covida nije snimana u Japanu već u Vankuveru.

Gledanje japanskih filmova, posebno istorijskih počev od Kurosawe pa sve do sada, uvek mi je predstavljalo izazov. Ponajviše zbog prevoda. Za prevod japanskog filma, koji je prvenstveno rađen za japansku publiku, treba imati veoma dobrog prevodioca. Japanski jezik je veoma kompleksan i slikovit poput njihovog pisma, i veoma često, kada se dijalozi prevode bukvalno, to gledaocu na zapadu može delovati pomalo zbunjujuće. „Shogun“ je prišao produkciji drugačije, te sam stekao utisak da su dijalozi pre svega prilagođeni zapadnoj publici. Veoma su direktni, često jednostavni, bez slikovitosti koja je ponekad prisutna u japanskim filmovima koji obrađuju period srednjeg veka.

Kod ovakve serije, koja se bavi određenim istorijskim periodom, i trudi se da to verno prenese, posebno kada su glavni scenaristi i generalno većina ekipe iz jedne potpuno drugačije kulture, uvek postoji opasnost da to neće ispasti kako treba. Ovde to nije slučaj, možda baš što jedan od producenata je i Hiroyuki Sanada kome su njegove japanske kolege, čak i poznati dizajner video igara Hideo Kojima odali počast izvanrednoj glumi, kao i radu na produkciji koja je donela veliku dozu autentičnosti srednjevekovnog Japana. Isto to se može reći za celokupnu japansku glumačku ekipu koja je bila savršena. Anna Sawai ostvarila je neverovatnu ulogu Mariko, veoma inteligentne žene u jednom jako patrijahalnom društvu koja snažnu unutrašnju borbu dubokog osećanja dužnosti prema svom gospodaru i svojoj porodici, i svoje spiritualnosti, maskira stoicizmom.

Srednjevekovni Japan, na prvi pogled može delovati kao jedno veoma brutalno društvo, ali koje društvo to nije bilo u srednjem veku, ono što ih na kraju razdvaja i što ostaje je umetnost koju je iznedrila. Ovde pak imamo prilike da vidimo onaj neverovatan umetnički aspekt japanske kulture, kako kroz potpuno sporedne scene uređenja bašti pa do neverovatnih igri reči glavnih junaka, koji svoja osećanja skrivaju u haiku poeziji.

„Shogun“ je verna slika japanskog srednjevekovnog društva. Društva gde imamo suprotstavljene okrutnost i prefinjenu, senzibilnu umetnost, spletke nasuprot mudrog dalekosežnog taktiziranja, ali društva u kome je u same korene usađena čast, koja je važnija od svega, čak i života.

Napisao Mad H8er. Preuzeto s prijateljskog sajta FatHipster.