Omiljena filozofkinja (kako ovaj rodno ravnopravni jezik lagano ali sigurno uzima svoj danak) kolege Stojanovića, Hana Arent je rekla: „To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje. Jer takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete.“
Čini se, da je manir aktuelnog režima u Srbiji upravo gore citirana rečenica. Ipak, laž sama po sebi nije dovoljna… Ja vas slažem, i? Ništa… Jednostavno je, ako vam saopštim da sam upravo oborio svetski rekord na 100 metara prsno; ili da sam u polufinalu Lige šampiona dao het trik protiv Reala, baš ništa se neće desiti… Nužno je i neophodno, da neko prihvati tu laž (ne mora da poveruje) i nastavi dalje da je prenosi. Tako stvarnost postaje neiskustvena (neempirijska) i kao takva izlazi van racionalnog i ulazi u emocionalno, da ne kažem imaginarno.
Nikako se neću baviti lažima kao sredstvom vladanja ili manipulacije, o tome su ispisane tone papira… Zanimao me fenomen studentske pobune, odnosno široke podrške koju je ovaj fenomen dobio u narodu (građanima?). Evropejci, nacionalisti, liberali, suverenisti, levi i desni… svi su osetili nešto i sa nečim su se identifikovali!
I nekako mi je pala na pamet suluda misao… ne tvrdim da sam u pravu, ali…
Raskrinkana je LAŽ! I ne prihvata se!
Razmislite… Narativ ide otprilike ovako… nismo rekonstruisali nadstrešnicu, nismo tukli studente, nismo koristili zvučni top, na skupovima je svega šačica ustaša, boljševika i anarhista, otcepljuju nam Vojvodinu, rade za Kurtija… pa najmasovniji skup u Jagodini, pa još više ljudi u Sremskoj Mitrovici… Pa studenti koje žele da uče (?!?), pa javni tužioci koje žele da rade (??!!??), pa… Laž do laži!
I uvek smo svi videli sve, ali smo takođe uvek sve i prihvatili… ili što kažu „seli na rudu“! Prvi put, masovno je odbijena laž i odbijeno je da se o njoj uopšte razgovara (da se prihvati)… Ne ide, jbg o tome ne možemo da pričamo, naprosto nije u granicama racija… Besmisleno je samo po sebi!
Za takav poduhvat, nužno je biti iskren. Ne mora se biti „u pravu“, ali mora se biti iskren. Ne mora čak ni da se govori istina, pa se ne mora ni insistirati na njoj, ali ne sme da se laže… I nisu nas lagali, a tuđe laži su se razbile o stene dostojanstva, empatije i solidarnosti!
Studentski pokret je čak i opoziciju uspeo da stavi na svoje (njeno?) mesto, ne prihvatajući ni laži (mantre) sa te strane, ma koliko slatke i zavodljive bile!
Isto su uradili i sa EU, odnosno sa zvaničnim narativom koji nam se odatle plasira. U Srbiji je sve OK, nema sistemskog urušavanja sloboda i prava… Sve (ili bar najveći deo) evropskih vrednosti se poštuje… Predsednik je naš partner i garant stabilnosti u regionu! Da prevedemo na srpski: „Dajte litijum (paradigma bilo kog interesa) i sve može“.
Ili Rusija i kvazi obojena revolucija u Srba… Zaharova i Dugin… Ajte molim vas! Laž, laž i dalje laž…
I kome (ili bolje u šta) čovek da veruje? Jer (opet taj citat s početka): „To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje“.
Po poslednjem prebrojavanju, cca 1.000.000 duša nas ne laže, sve šta su nam rekli se desilo! I Novi Sad, i Kragujevac i Niš i Beograd…
Ne znam kako vi, ja ću da ih slušam…