Šta je sporno u razgovoru? Baš ništa… Nije, niti sme biti sporno pričati sa bilo kim. Da bi se došlo do bilo kakvog rešenja između dve strane koje imaju različite interese, nužno je voditi dijalog. Gde prestaju reči, nastaje mržnja. Razgovor vodi razumevanju. Razumevanje isključuje bes.
Ali, da li je razgovor poželjan i među stranama koje nemaju suprotstavljene interese? Između učesnika čiji je prvi, ili čak prvih pet interesa identično i na političkoj i na vrednosnoj osi? Priča li se i sa istomišljenicima, sličnomišljenicima, ili je dozvoljeno izneti stav u ime i za račun svih sličnomišljenika?
Da li opozicioni blok (ukupan, pa potom i svaka koalicija unutar sebe i na kraju i svaka politička partija i/ili pokret unutar sebe) zahteva bar razgovor o aktuelnim temama, ako već ne i neki dogovor?
Da li se kandidat na izborima za predsednika Srbije, kao jedinstveni predstavnik koalicije, predlaže mimo konsultacija sa ostalim članicama te iste koalicije, a pride taj isti kandidat nije iz političke organizacije koja ga predlaže, već je potpredsednik druge članice iste koalicije? Ima li ta druga politička organizacija mogućnost da na svojim stranačkim organima za kandidata predloži, recimo svog drugog potpredsednika? Posebno ukoliko joj neformalnim, ali javno saopštenim koalicionim sporazumom pripada pravo predlaganja zajedničkog koalicionog kandidata na predsedničkim izborima? Zbunjujuće, znam…
Da li je demokratija (kao političko okruženje) samo razgovor, ili je demokratija i vrednost? Da li je demokratija deklarativna pretpostavka i konstanta, ili je vrednost koja se gradi, neguje i unapređuje?
Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi! Da bi baštinili demokratiju, moramo izaći iz sopstvene autoritarnosti. Moramo priznati različitosti i uvažavati ih, čak i kada se sa njima ne slažemo. Moramo prihvatiti postojanje vrednosti i interesa mimo sopstvenih i osvestiti tuđe bivstvovanje kao nužnost. To ne znači da ne zastupamo svoje stavove i ideje, već da tuđu misao čujemo i uvažimo tuđi stav. Zajednički interes predstavlja kompromis stavova i ideja, a od stepena njihove različitosti i nivoa političke svesti učesnika zavisi, da li je taj kompromis najmanji, ili pak najveći zajednički sadržalac. Naprosto, da bi bilo demokratije, ne može se isključiti „zajednički“, a da bi bili zajedno, moramo da razgovaramo.
Ali kako imati zajednički zahtev, ako o tom zahtevu nismo razgovarali i složili se, da je upravo on najmanji, ili pak najveći zajednički imenitelj? Da na manje od njega ne pristajemo, ili pak da više od njega ne možemo?
Ne, naravno da nije sporno razgovarati, ali ako baštinite demokratiju, slobodu i jednakost kao vrednosti, uvek se vodi računa sa kim se prvo razgovara. Ukoliko isključite koalicione partnere, ma koliko oni bili mali, ili drugačiji ako ih ne saslušate i ne uvažite, niste ni u čemu drugačiji od autokrate.
Nastupom prema zajedničkom političkom protivniku, sa stavom koji nije demokratski definisan od strane koalicionih partnera, već nametnut od strane jedne političke organizacije (ili čak samo jednog opozicionog lidera), sve i da takav stav bude uvažen i prihvaćen od strane političkog protivnika, on ne rađa demokratiju, već učvršćuje autokratiju. Produbljuje razlike i na mesto zajedničkog stavlja partikularni interes.
Još ako je vaš politički oponent vešt, pa vam ne pruži ni odgovor ni dogovor, nego zahteva da se konsultuje sa svojim koalicionim partnerima (makar i kao jeftin trik), kako bi pružio svoj stav o zahtevu, onda, ma koliki on autokrata bio, zaslužuje aplauz na otvorenoj sceni i to za lekciju iz demokratije. Uz ovacije i skandiranja za dribling na petoparcu! Kao Maradona na San Siru, ili Santiago Bernabeu.
Dozvoliti sebi, ma koliko vam namere bile iskrene i čiste, da u sukobu vrednosti, nemate vrednost, predstavlja nedopustivu političku grešku. Ne previd, ni retrogradni Merkur, ili pak nesnalaženje u nekom trenutku, već početničku grešku, koja kompromituje sve vrednosti koje predstavljate, pa i smenjivost vlasti.
Insistiranje na grešci kao vrednosti (šta je sporno razgovarati?) i predstavljanje iste kao uspeha (ima li neko bolju ideju?), nikako ne može da nas dovode do razumevanja i trpeljivosti. Čak naprotiv, takvo ponašanje sagovornika (a posebno sličnomišljenika) udaljava od najmanjeg mogućeg sadržaoca (zajednički nastup), dok je najveći mogući (smena režima u BG) potpuno neostvariv.
Čini se da opozicioni lideri ne razumeju demokratiju, a da i njihova dela jednako govore.
Čini se i da ima nešto sporno u razgovorima, ma koliko dijalog predstavljao osnovnu demokratsku vrednost.