Od stajanja nema vajde. Moramo se kretati. Svi mi zajedno i svako od nas pojedinačno. To pojedinačno kretanje prilično je jasno – moraš kupiti hranu, stići do posla… na kraju moraš i do toaleta na redovno pražnjenje. Dobro, jasno je kako funkcioniše pojedinačno kretanje, a šta ćemo s ovim kolektivnim? Kako se to krećemo zajedno? Za početak, ne računam kretanje koje je motivisano čistom silom: u vojsci, policiji ili u zajedničkom nastupu navijača. Ne mislim na to, prilično besmisleno trošenje energije i moždanih ćelija. Mislim na kretanje masa koje traže nešto bolje. Ukratko, na migracije.
Bez migracija nema ni civilizacije. Sve treba da se namesti kako bi se dogodile velike stvari, a ništa se neće desiti ukoliko svi žvaću sirovo meso u svojim pećinama. Dve su ključne dobrobiti migracija: širenje ideja i mešanje gena (plemena, naroda, rasa, neandertalaca i ljudi).
Evo dva primera. Neandertalci su nam dali dva gena: da budemo beli i da se možemo gojiti. Kad su ljudi prvi put napustili afrički kontinent, susreli su se sa surovom evropskom klimom. Mešanje s neandertalcima pomoglo im je da dobiju gene koje nisu imali. Gene da pobele i da mogu stvarati zalihe. Bez toga ne bi preživeli ledeno doba koje je vladalo evropskim kontinentom.
Drugi primer jeste širenje ideja. Na području današnje Turske ljudi su započeli neolitsku revoluciju. Počeli su da uzgajaju pšenicu, što je zakotrljalo točak ka civilizaciji: uzgajanje biljaka nateralo je ljude da počnu praviti naselja, kako više ne bi lutali u potrazi za resursima. To je dovelo do stvaranja gradova i formiranja vlasti, kako bi se sve organizovalo, a potom je došlo i pismo, kako bi se sve zabeležilo. Tu počinje civilizacija – s gradom i pismom.
Neki ljudi su se smestili, ali drugi su i dalje lutali, ne zato što su morali, već zbog toga što ih je nešto teralo da se kreću, da otkrivaju, naseljavaju, upoznaju, prenose, uče…
Migracije često izgledaju kao koncentrični krugovi. Uvek neka grupa hoće da se odseli na bolje mesto, jer im lokacija na kojoj žive više ne odgovara, dok je nekom drugom to mnogo bolje od onoga što ima. I tako uvek neko dolazi umesto nekog drugog, svi zajedno traže nešto bolje, nešto novo i nešto drugačije.
Oni koji su odlazili retko su zatvarali vrata guzicom. Kontakti s maticom bili su konstanta. Nostalgija je čudo. Tako su se oni koji su ostajali povezivali s drugim stacionarnim grupama. Migranti su bili veza između zajednica. Svi su bili na dobitku.
U neolitu nisu baš mogli sesti na avion i iz Turske sleteti na obale Dunava, već su se kretali polako i sporo, tako da su se uvek mogli osvrnuti na stari dom. Taj put trajao je stotinama godina, a grupe koje su ostajale negde na pola puta bile su veza s maticom. Danas bi rekli – otadžbinom. Tako se koridor veza i kontakata samo širio.
Migracija zapravo znači mešanje raznih grupa, kao i razvoj onih koji su ostali kod kuće, i to preko ljudi koji su otišli u svet. Tako je i danas. Tako se naša vrsta razvila, tako se razvijaju i životinje. Migracije su važan deo razvoja čovečanstva, a potom i civilizacije. Bez kretanja nema ni napretka, jer sve teče…
Problem je što mi sve ovo uopšte ne razumemo. Možda nije jasno ni drugim narodima, ali moj je zadatak da govorim o svom narodu. Mada, sve ovo važi za ceo Balkan. Mi se tu praktično krećemo u paradoksu. S jedne strane, sve više ljudi odlazi iz zemlje; dušebrižnike posebno zabrinjava želja mladih da pobegnu. Procenti su ogromni, dok, s druge strane, većina ne želi da se kod nas dosele migranti, kojima je ovo naše mnogo bolje od toga što su doskora imali. Kriterijumi su krajnje rasistički. Tako Sirijci i Avganistanci ne mogu, a Rusi ipak mogu doći u ponosnu Srbiju. Kriterijuma zapravo nema, društvom vladaju iracionalna ljubav i patološka, ne manje iracionalna mržnja. Niko se ne pita niti razmišlja o tome šta bi ovo društvo moglo dobiti od migranata, koje veštine oni poseduju, šta su koristi, a šta mane tog mešanja kultura. Šta možemo naučiti od njih. Ništa od toga nije važno.
Tako se prostor prazni, mnogi odlaze, a drugi ne dolaze. Rodoljublje će se svesti na uzgajanje uzvišenih osećanja prema korovu, blatu i oronulim kućama.
Pitanja koja mogu dovesti do odgovora – ovo društvo zapravo sebi nikad nije ni postavilo. Razmišljanje je zamenjeno kukanjem i odvratnom patetikom. Posebno kad se počne lamentirati nad strašnom činjenicom da „svake godine izgubimo jedan grad“. Problem je toliko velik da imamo i ministarstvo za demografiju, ali tamo, kažu stručnjaci, ne radi nijedan demograf.
Haos je potpun. Mi ne šaljemo planski mlade da studiraju na vrhunskim univerzitetima. Ne finansiramo njihovo studiranje kako bi „ukrali“ znanje. Oni ne idu da bi se vratili. Oni beže.
Priča se da je Srbija duboko podeljena zemlja (baš bih voleo da čujem koja to zemlja nije duboko podeljena, ili kako izgleda plitka podela), ali ima jedna tema oko koje nema podele. „Pitanje demografije je najvažnije pitanje na ovim prostorima“, pričaju svi, od opozicije do vlasti, od ministara do intelektualca, od seljaka do kafanskih mislilaca. A zapravo, to nije nikakvo pitanje, već bedna floskula, sjajna tema da se nešto tu kaže o njoj, sjajna tema za prevazilaženje svih podela.
Šta je tačno urađeno povodom toga? Ništa. Svake godine zemlju napušta sve više ljudi, a većina njih dupetom zatvara vrata.
Tužna priča o nestanku Srba s ovih prostora biće sve tužnija. Svi pokazatelji govore da će veliki deo stanovnika saharskog dela Afrike morati da napusti to područje. Dva su razloga. Prvi je više nego jasan – klimatske promene i rast temperature. Drugi razlog je dohodak. Razlika u BDP-u po glavi stanovnika između najrazvijenijih članica EU i podsaharske Afrike sve više raste. Na početku osamdesetih bila je sedam prema jedan, a sad je 11 prema jedan. Deo tog udarnog talasa i mi ćemo morati da apsorbujemo, iako nismo ni najrazvijenija država, ni članica EU. Čak i ako se zatvorimo, nećemo moći to da izbegnemo, jer od siromaštva i 50 stepeni Celzijusa mora da se beži.
Da bismo to preživeli, moramo razumeti prirodu samih migracija. To podrazumeva ozbiljnu edukaciju, prvenstveno jaku i sveobuhvatnu antirasističku akciju, kao i čisto pragmatički plan naseljavanja i zapošljavanja. Moramo početi da koristimo migracije za razvoj ekonomije (ne izrabljivanjem i maltretiranjem – to nije razvoj, već propast), jer je to neophodno, ali takođe moramo naučiti kako da prihvatamo druge kulturne modele. Ovo nije spisak želja, već neophodni set odluka koje će nam pomoći da preživimo ono što će se dogoditi hteli mi to ili ne. Temperature neće prestati da rastu, bogati neće početi da daju siromašnima samo da bi Srbi pričali o čistoj krvi u praznim selima i gradovima.