Tek nakon godinu dana života izvan Srbije počeo sam da formiram sliku o Srbiji – pre svega, o društvenim i političkim prilikama – koja nije opterećena posmatranjem fenomena iz neposredne blizine, odnosno pokušajem da se nešto istovremeno živi i analizira. Ne mogu reći da je ta nova slika objektivna, još manje da je istinita, ali mogu reći da je drugačija: ne ulazi u pojedinosti, već sagledava stvari u širem okviru. Fridrih Niče rekao je da je napustio Nemačku kako bi je mogao jasnije videti. Nije otišao daleko – bio je u Švajcarskoj – ali je promenio sredinu. To je važno, jer ju je samo tako mogao videti drugim očima.
S distance, ne velike ali dovoljne, Srbija je jednostavna, možda i suviše. Ono što se posmatra postaje jasnije. Iz perspektive Nemačke, odnosno Evropske unije, Srbija ne izgleda sjajno, koliko god to bilo teško priznati. Što je najgore, čini se da tu nema velikih i komplikovanih problema koje treba rešiti: sve je bazično, sve je pitanje odluke.
Dok pogled iznutra muti sliku – jer sve izgleda previše komplikovano i nabijeno emocijama, sve teško pogađa ranjivu dušu – pogled s distance tu sliku polako bistri. Ovde govorim isključivo o političkom i društvenom pitanjima, a ne o intimnoj perspektivi, koja se, uzgred, nije mnogo promenila – distanca tu ne znači mnogo, čak se emocije pojačavaju i naglašavaju.
Sve tačke (slike) zapravo čine jednu celinu. Sve tačke su očigledne, ali često se dešava da se upravo ono očigledno poslednje uoči. Zato je distanca potrebna.
1. Evropski antievropeizam
Prema istraživanjima javnog mnjenja sprovedenim poslednjih meseci 2025. godine, tek 33 odsto građana Srbije želi da se pridruži Evropskoj uniji. Mladi su do protesta bili na istom nivou podrške: toliko je bilo za EU i toliko je bilo protiv autoritativnog vođe. Zbog studentskih protesta procenti su se promenili, ali to ne uliva veliku nadu.
Takođe, nije nimalo izvesno da će oni koji zamene Vučića biti za EU, što, gledano sa strane, ne znači mnogo u smislu promene režima.
Nije baš jasno zašto ljudi toliko mrze EU, gledano iz perspektive života u samoj Uniji. Jasno je da Vučićevi mediji otvoreno preziru EU – jer su to prirodni neprijatelji – ali čudno je što i takozvani obični građani dele isti stav.
Držanje dalje od evropske zajednice nije pametno čak ni s krajnje nacionalne pozicije. Iskustvo nas uči da su pametne nacije za EU pre nego što uđu, a protiv kada uđu. Samo čudni narodi ne vole konja koga nisu jahali.
Na osnovu svog iskustva života u Evropskoj uniji, mogu reći da ništa od onoga što sam čuo da Srbi govore o EU nije tačno. Možda vam se ne sviđa administracija i način vođenja politike, ali što se tiče svakodnevnog života, poređenja su suvišna. Protiviti se ulasku u EU možda se graniči s nekim oblikom mazohizma, kao da kažete: „Želim da mi bude gore da bih imao argumente da pljujem.“ Recimo tako.
Vi možete reći da se ne slažete sa stavovima administracije, možete biti i protiv nje, ali ne možete tvrditi da ste protivnik sistema koji je učinio toliko toga za ljude koji tu žive. Još je sumanutije reći da ne želite da budete deo tog sistema. Zašto nećete da živite u EU? To je pitanje koje treba postavljati svaki dan. Na kraju, ako vam se nešto ne sviđa, lakše ćete se boriti ako ste unutra nego ako ste izvan sistema. Doduše, studenti ne misle tako. Oni bi da isprave sistem a da ne budu deo njega. Možda je to naša subverzivna taktika – sve hoćemo da promenimo, ali tako da nikad ne ugazimo u blato. Rezultat takve filozofije jeste, zapravo, život u samom blatu. Zvuči paradoksalno? I jeste tako.
2. Zamumuljeni i zakukuljeni suverenitet
Srbija nije zaokružena država. Pre svega, teritorijalno je nedefinisana. Srbija je država koja ne zna gde su joj granice. Spornu teritoriju niti može da osvoji, niti da pusti, a ne može ni da povede unutrašnji dijalog o rešenju. Gledano spolja, to je čini neozbiljnom. Poređenje, recimo, s Grčkom ili, još gore, s Turskom – samo doprinosi takvoj neozbiljnosti.
Da li je Srbija suverena država? Kako se uzme. Sve zavisi od perspektive, od toga koga pitate. Gledano sa strane, odgovor je jasan: nije. Pre svega, zato što sama sa sobom ne može da se dogovori šta hoće i kako će to ostvariti. Rasplamsala mašta o naciji magli šoferšajbnu.
Šta je, zapravo, ideja u vezi s Kosovom? Da li Srbija gaji pretenzije prema Crnoj Gori? Čini se da gaji, i to ozbiljne. Sve je to zamumuljeno i zakukuljeno, kao nećemo – ali ipak hoćemo. Tako razmišlja vladajuća garnitura, tako misli ogroman deo opozicije i većina građana, ali niko nema petlju da to stavi u program. Tako to izgleda sa strane. Isto je i s polovinom Bosne i Hercegovine. Od Hrvatske smo odustali. Svi nabrojani bi šapnuli: „Zasad.“
3. Politička perspektiva
Studenti su izgubili, Vučić ih je pobedio. Nisu ga srušili na ulici, niti su uspeli da dobiju izbore. Već sad čekaju da se on umilostivi i da im da ono što su tražili – ako se uopšte umilostivi, a nema razloga.
Drugo, izgleda kao da ni Vučić ni studenti nisu dobra perspektiva. Vučić ima problem: ne može ništa da pusti. Hoće vlast svuda i želi da vlada sam. S druge stane, studenti nemaju odgovore na ključna pitanja; znaju samo ko ne treba da vlada Srbijom. Drugim rečima, studenti nisu politički subjekt – oni su tajno apolitičko društvo koje obećava politiku.
Dobro bi bilo da Vučić ode, ali malo je nade da će sa studentima biti bolje. Vučićeva narcisoidna vladavina je pakao jedne vrste, studentsko mnoštvo je pakao druge vrste. U oba slučaja imamo haos.
Nema države u kojoj vladaju grupe koje su antipolitičke u svojoj suštini. U praksi, to znači – antipartijske. Ta ideja da bi neko antipolitički i anatipartijski mogao stvoriti politiku zvuči kao moderna alhemija. Paradoks je u tome što studenti planiraju dugoročno, idu na izbore, a mnogi na kraju procesa zapravo više neće ni biti studenti. Tako upadaju u identitetski problem. Ispada da će nešto amorfno postati politički subjekt. Drugi scenario je još gori. Studenti nagoveštavaju da će biti tu samo dok se stvari ne srede. A iz iskustva znamo da se stvari nikad ne sređuju, da politika nije tu da nešto sredi, već da iz časa u čas sređuje (ili ne sređuje). U društvu i politici nema nultih tačaka, a studenti upravo to očekuju – da obave posao do neke buduće nulte tačke i da se potom vrate svojim stvarima. To se u poznatoj istoriji nikad nije dogodilo.
Studenti su mogli postati politički subjekt da su uspeli da smene režim na ulici. A pošto režim nije srušen tako, usledili su pokušaji vađenja, pokušaji da se neuspeh prikrije. Posao takvih pokreta jeste da okupe ljude (što su oni uspeli, čak postavivši lokalni rekord u broju okupljenih). Potom, njihov zadatak jeste da stvore energiju (što su takođe uspeli i opet postavili rekord) i da ta energija eksplodira (što se nije dogodilo, pa je usledila stagnacija). Ta energija nije promenila društvo, ali mu je nakratko olakšala dušu. Sve što se događalo posle 15. marta samo je pokušaj vađenja.
Vučić, s druge strane, pogođen svim događajima, sve više liči na pijanog autokratu koji ne zna tačno šta će. Pošto nema ko da ga zameni – ili ima, ali to ništa neće promeniti – on se tetura, udara u zidove, pada, ali onda ustaje…
4. Okupljanje oko smrti
Nada je, kao i uvek u Srbiji, u tragediji. Samo nova tragedija može okrenuti političku igru. To jeste žalosno, ali u zemlji u kojoj – opet pomaže distanca – samo smrt okuplja ljude, izgleda, ne može drugačije. To jeste strašno, ali je tako.
Nisu li najveći skupovi uvek bili povezani sa smrću ili događajima koji su prizivali smrt? Titova sahrana, Rankovićeva sahrana, Đinđićeva sahrana, prebijanje Borka Stefanovića, masovno ubistvo u školi, pad nadstrešnice u Novom Sadu, Miloševićev miting na Kosovu… Ako i nisu počeli obeležavanjem smrti, veliki skupovi dovodili su do nje – recimo, veliki protest 9. marta. Ili protesti koji su pokrenuli Vučićevo drmanje, protesti protiv litijuma, protiv smrti u najavi. To je zastrašujuće saznanje koje se jasno sagledava tek kad se izmaknete.
Čim smrt počne da bledi u sećanju, energija pada. Nije li to vampirska politika? Ne može bez krvi. Ili bar mirisa krvi?
5. Pare i duša
Licemerno društvo ne može biti prosperitetno. Srbija bi da uzme od svih samo ono što joj odgovara – i to se s distance jasno vidi. Pare, roba, tehnologija, škole za decu i kultura sa Zapada uvek su dobrodošli, dok se loženje na nacionalizam i neku fiktivnu moć uvozi s Istoka. Istovremeno, Zapad se mrzi svim srcem i dušom, dok nikome na pada na pamet da pošalje dete u bratsku Belorusiju, ili da kupi rusku robu, ili da proprati najnovije tehnološke i umetničke trendove iz tog izvora… Hipokrizija je, čini se, srpsko utočište. Evo šta o licemerju kaže Hana Arent:
− Ono što čini uverljivom pretpostavku da je licemerje porok nad porocima jeste činjenica da integritet zaista može postojati pod okriljem svih drugih poroka, osim ovog. Samo zločin i zločinac suočavaju nas sa zagonetkom radikalnog zla; ali samo je licemer zaista truo do srži.
6. Ratovi kojih nije bilo
Gledano sa strane, situacija je užasna i kada se analizira sprski dominantni pogled na blisku prošlost. Kad se pogleda šire, činjenice kažu sledeće: Srbija je za deset godina započela četiri rata i sva četiri izgubila. U prošlosti ima malo primera – ili ih možda i nema – koji se mogu takmičiti sa Srbijom u ovom segmentu. Nekoliko godina nakon poraza u poslednjem ratu u nizu, ubijen je i premijer. Ogroman procenat stanovništva ili relativizuje te događaje, ili ih, u najgorem slučaju, slavi. Kada bi vam rekli da treba da putujete u zemlju koja je započela i izgubila četiri rata, a u kojoj je potom ubijen premijer, da li biste rado otišli tamo u razgledanje?
Srbija liči na smetlište usred Evrope, jer na savesti nosimo zločine koje u najboljem slučaju zaključavamo u ormar, a najgorem – slavimo. To ne može doneti prosperitet. A argumentacija da ima i drugih zločinaca, da nismo jedini, stvarno ne pomaže. Upravo suprotno. Samo pokazuje kako sve mogu izgledati društva s nečistom savešću.