Prenosimo sa sajta P.U.L.S.E (Magazin o umetnosti, kulturi i društvu).
Oprema redakcije.

Roman “Izabranik” Tomasa Mana virtuozna je pripovedačka varijacija srednjevekovne legende o Gregoriju. Komentar u Kritičkom izdanju Manovog „Izabranika“ (Veliko komentarisano Frankfurtsko izdanje. Dela, pisma, dnevnici, sveska 11; S. Fischer, Frankfurt 2022.), koji su pripremili Hajnrih Detering i Maren Ermiš, prezentuje vrlo razuđenu istoriju nastanka ovog romana koji je objavljen 1951., nakon Manovog studiranja srednjevekovnih izvora i njegove kontroverzne recepcije. Ovaj komentar, svojim kompetentnim objašnjenjem pojmova i reči, osvetljenjem izvora i istorijskim informacijama, nudi idealni fundus za dublje razumevanje romana.

Roman Izabrani zapravo je poslednji tom u ediciji Veliko komentarisano frankfurtsko izdanje. Mitološka podloga romana je srednjevekovna legenda Hartmana fon Auea, ep u stihovima Gregorije. Poreklo junaka je pod senkom incesta njegovih roditelja blizanaca. Njegovo rođenje je bilo u savršenoj tajnosti. Novorođenče je bilo prepušteno božijoj sudbini, u jednoj barci na Severnom moru. Sakriveno na malom ostrvu, raste pronađeno misteriozno dete u porodici jednog ribara. Iguman tamošnjeg manastira nadvija svoju pokroviteljsku ruku nad Gregorijem i stara se o njegovom duhovnom obrazovanju.

Gregorije pak teži junačkim podvizima, slavi i časti vitezova. U Brugeu, na suprotnoj obali kanala, već godinama besni pustošan rat vitezova. Lepa vojvotkinja Sibila opire se gorkom ljubavnom udvaranju kosmatog viteza Rogera. Gregorije pobeđuje osvajače u dvoboju i ženi se lepom vojvotkinjom, očaranom njegovim oslobađajućim podvigom, ne sluteći da je reč o njegovoj rođenoj majci. Greh incesta biva učetvorostručen. Potom Gregorije provodi 17 godina greha u najdubljoj usamljenosti na jednoj hladnoj steni usred mora, sve dok dvojica visokih dostojanstvenika iz Rima, shodno jednoj viziji, ne pronađu skrušenog čoveka i proglase ga novim papom.

Mnogo toga je fascinirajuće u ovom delu: složena priča o incestu, ljubavi u grehu, žrtvi, čudima sudbine, zapletima i fantastičnim raspletima, mešavina visoko patetičnog i bezumnog; sirovih seksualnih zapleta i narcizma, kao i samoljublje koje je na delu u incestu i, naravno, dijalektika greha i milosti. Jezik u njemu je artistička igra u kome se srednje-visoko-nemački meša sa francuskim i latinskim frazama, tu je i nekakav dijalektalno obojeni platendojč engleski, kao nekakav kuriozitetni cross-over-idiom.

Naratorski glas prepušten je pripovedaču, vernom irskom monahu Klimentu u manastiru u Sankt Galenu. „Duh pripovetke“ je na distanci prema telesnim zapletima života, da bi se one znatiželjnije ispitale, iako sa ironičnom nespremnošću. Upravo psihologija, ironija i komika te fabule omogućuje Manu da ozbiljne teme teologije milosti učini plodnim bez suvišnog patosa.

Opsežni komentar je suvo zlato za sve čitaoce koji se zanimaju za pozadinu i kontekst romana. Posebno je interesantan odsek o recepciji ovog dela na čitavih 100 stranica. U Zapadnoj Nemačkoj, emigrant i antifašist Tomas Man bio je izložen starim resantimanima koje su se pretvorile u nove averzije. U onovremenoj Istočnoj Nemačkoj, pak, sa romanom sa religioznim motivom ništa se nije moglo otpočeti. Tamo je taj roman objavljen tek 1985, dakle sa zadocnjenjem od 34 godine. Fabula o grešniku koji je postao papa, deluje tek danas aktuelno.

Ne samo zbog toga što se danas jedan papa doživljava kao grešnik – ovde je reč o odgovornosti ondašnjeg nadbiskupa Minhena, Jozefa Racingera, docnijeg pape Benedikta XVI, za masovna seksualna zlostavljanja unutar Katoličke crkve – već i zbog toga što je i danas moralizujuća pravičnost prema samom sebi preterano na snazi. Nešto više milosti, humora i trpeljivosti prema zabludelim, greškama i stranputicama u životu – to bi trebalo da bude esencija romana koja bi trebalo da budu preporučena za svakodnevnu praksu.

Od Manovih kratkih romana Izabranik je najkraći. Objavljen je 1951., pokazujući svima šta ovaj pisac može: da na kompaktan način spoji komično sa dirljivim, da potencira bliskost mita i psihologije, da istakne širokogrudost religije i fantastično kulturno-istorijsko bogatstvo tih odnosa, koji su dokumentovani u raskošnoj svesci komentara na 550 stranica. Riskantan motiv – spoj incesta i izbavljenja, ljubavi blizanaca, obljube sopstvene majke i motiv Edipa – potiču iz vremena oko 1200. Tomas Man ih je susreo u pripremnim studijama za svog Doktora Faust, u zlatnoj knjizi srednjevekovnih legendi o svetiteljima – Legenda aurea.

Čitalac će iz ovog kritičkog izdanja saznati da je Man već 1894/95, na predavanjima medijevističke književnosti, bio upoznat sa ovim motivom. On se, počev od 1947., pripremajući se za literarnu konstrukciju svog romana, posvetio studijama poznih antičkih glasova iz Istorije grada Rima Ferdinanda Gregorovijusa, kao i pitanjima burgundske dvorske kulture. Razmatrao je kulturu irskog monaštva, klasične viteške epove, što je iziskivalo i vladanje posebnostima jezika i stila, kako na starom nemačkom, tako i na starom francuskom i latinskom. Germanisti Hajnrih Detering i Maren Ermiš taj materijal su pripremili sa najvišom brižljivošću.

Pripremili su i prevod u prozi epa u stihovima Hartmana fon Auea, sa precizno istraženim okolnostima i pojedinostima nastanka epskog spisa, kao i njegovu iscrpnu genetičku interpretaciju. Filigranski složen tekst razložen je u više glasova, kao u kakvoj polifonoj partituri, te je ekstravagantna kompozicija orkestra iz mnogih istorijskih glasova tek naknadno postala razumljiva u svojoj kompozicionoj tektonici, u ovom romanu o krivici i milosti, grehu i spasenju. Kolosalna temeljnost tekstualne analize koju priređivači nude, čine kritičko izdanje ovog poslednjeg Manovog romana izuzetnim.

Napisao Zoran Andrić.

Izvor: Danas online

Preuzeto s prijateljskoj sajta P.U.L.S.E.

Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.