Četrdeset dana posle Božića, hrišćani obeležavaju Sretenje gospodnje. Veruje se da je Marija tada odvela malog Isusa u hram da ga posveti Bogu, te da su tada, starac Simeon i Ana kći Fanuilova, videli Mesiju u malome Hristu, poznali njegovu svrhu i pred svima zahvalili Bogu jedinome na spasitelju…
Sretenje ima i predhrišćansku, pagansku simboliku… Veruje se da se baš na Sretenje gospodnje susreću zima i leto. Ako bude lep dan, pa se mečka uplaši svoje senke, zima će potrajati još šest nedelja… Vrlo slično veruju i Nemci, samo je kod njih umesto mečke, glavna zvezda jazavac, a za Amere je to mrmot (Dan mrmota upravo izvire iz Sretenja)…
Za Srbe, Sretenje gospodnje ima poseban značaj.
Manje-više, sve kreće 1804. kad Janičari uvedoše strašan zulum, a četiri Dahije napraviše krvav pir, u narodu poznat kao seča knezova. Teror je bio neizdrživ, glave visile o koncu i baš na Sretenje gospodnje, u Orašcu, na mestu koje se zove Marićevića jaruga, sastali su se preživeli srpski prvaci i podigli bunu protiv Dahija. Tako usta sirotinja raja… Danas je buna poznatija kao Prvi srpski ustanak. Za vođu bune izabran je Karađorđe. Iako nema pisanih srpskih izvora (priča se da je Miloš Obrenović pretio Vuku Karadžiću da će ga goniti po svim evropskim dvorovima lane li išta o ustanku), ipak manje-više sve znamo. U zavisnosti od izvora (Austrija, Turska, Rusija, komunistička YU), karakter koji se daje buni (ustanku) je različit. Jedni tvrde da je to bila borba za goli život, drugi upliću socijalne, građanske ili buržoaske aspekte, i svi su delom u pravu… zašto se ustalo, zbog ovog ili onog, nije previše ni važno. Važno je da je buna prerasla u ustanak i da je baš ovaj ustanak Srba (pa čak i ako je bio samo buna) prvo svetlo slobode posle vekova tame! I ne samo prvo svetlo u Srba, već iskra slobode za sve balkanske narode! Za „Balkance“ je ta slobodarska 1804. verovatno većeg značaja od „revolucionarne“ 1848.
U narednih 100 do 150 godina (tu se sad lome koplja, da li do Balkanskih ratova, ili do 1918. i stvaranja Jugoslavije, ili pak do 1945. i konačne kapitulacije NDH i Nemačke) Srbi su manje-više konstantno u borbi za slobodu!
I kad god se pomene ta sloboda, nekako nam se javi i Sretenje gospodnje. U Kragujevcu, 1835. godine, donet je i prvi Ustav Kneževine Srbije, poznatiji i kao Sretenjski ustav. Napisao ga je Dimitrije Davidović, pod velikim utiskom francuskog Ustava iz 1791. i belgijskog iz 1831. godine. Davidović je malo pre našeg Ustava napisao i objavio analizu Ustava SAD, kojom prilikom je i skovao novi termin „USTAV“, zamenivši do tada korišćenu tuđicu – konštitucija. Iako je Sretenjski ustav bio na snazi svega 55 dana, u Srbiju donosi ukidanje feudalnih odnosa, podelu vlasti, grb i zastavu, nepovredivost stana, neprikosnovenost privatne imovine, jednakost pred zakonom, ograničeno trajanje pritvora bez optuženja, zabranu ponovnog suđenja za isto delo, pa čak i ukidanje ropstva… Interesantna je i potpuno univerzalna formulacija ove odredbe: „Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao.” U svetlu današnje Srbije, meni je jedna od omiljenih odredbi: „Nikakav činovnik ne smje voditi trgovine, il’ raditi zanata sam i pod svojim imenom“.
Godine 1903. krunu u Srbiji, majskim prevratom, uzimaju Karađorđevići, pa se proslava stogodišnjice Prvog srpskog ustanka poklopila s dolaskom Petra I na vlast. I 150 godina od ustanka (1954.) se zgodno poklopila sa smenom Milovana Đilasa i njegovim političkim progonom.
Možda nam je 2004., ne samo kao novi vek i novi milenijum, za tu proslavu opet nagovestio značaj Sretenja gospodnjeg. Posle dugo vremena, ideološki potpuno različiti, u organizacionom odboru te dvestogodišnjice, našli su se zajedno na istom poslu Latinka Perović i Dobrica Ćosić…
A gde smo danas? U stvari, gde je sloboda na današnje Sretenje? U Ustavu ili u buni?
Ili smo k’o ona mečka sa početka priče… pa se bojimo sopstvene senke…