Srbi bez prestanka pričaju, zapravo kukaju, da nema jedinstva, da nam je jedinstvo „preko potrebno“, takoreći neophodno. Znate one poslovice o tome kako će svi najebati ako se Srbi slože (Ne daj bože da se Srbi slože). Opšte je mišljenja da nam fali jedinstvo. Međutim, niko nije razmišljao o tome šta bi se desilo kad bismo se stvarno ujedinili, kad bi se ideal, eto, pretočio iz narodne mudrosti u stvarnost. Mučeni Srbi bili bi u tom slučaju kô mučeni Jehovini svedoci koje je neko konačno pustio u kuću. Toliko dugo nisu prešli ničiji prag, a kad se to dogodi, ne znaju šta treba da kažu.
Izgleda da je došlo to vreme. Na političkoj sceni vlada jedinstvo. Ako pažljivije pogledate, videćete da među partijama, pa čak i pojedincima, barem onima koji se pojavljuju u javnosti, nema suštinske razlike. Između ostalog, zato dugo nismo gledali emisije u kojima se sučeljavaju mišljenja. To ne govori ništa dobro o naprednjacima; oni jesu uništili dijalog u javnom prostoru, ali su svi zajedno uspeli da unište političku različitost, ili su samo otopili sneg, pa se, gle čuda, u blatu pojavio leš.
Nije da u ovoj zemlji nema ljudi koji misle drugačije i koji razgovaraju o razlikama, koji vode rasprave i pokušavaju da razumeju problem, a onda i da pronađu rešenje. Ali nema ih u politici, u najširem smislu. Nema ih u javnom prostoru. Nisu politički subjekti.
To što sad imamo na sceni jeste jedno te isto, iako se svi trude da dokažu suprotno, pa su jedni tobože levo, a drugi desno, jedni su protiv ulaska u Evropsku uniju, dok su drugi evrofili. Iza svega toga stoje prazne reči, floskule… Niko se tu ne bavi idejama. Cela priča svodi se na to ko je gde u sistemu moći, i ko bi šta voleo ili ne bi voleo. Antagonizam se zasniva na jednostavnoj formuli: bolje ja nego on/ona/ono.
Jedinstvo srpske političke scene, a svako jedinstvo vodi u propast, vidi se u svakom segmentu politike, a najjasnije je kad se pogleda odnos prema komšijama i kad se zaviri u spoljnopolitička razmišljanja. Unutrašnja politika odavno je mrtva, pa je sumanuto i govoriti o sličnostima i razlikama. Sve je vrlo jednostavno – uzmeš pare od nekog spolja i onda ih trošiš unutra. I onda si dužan. I onda vraćaš dugove, što u parama što u podršci.
Izbori su pokazali da u Srbiji imamo četiri političke opcije koje zapravo prikazuju raspoloženje birača, kao i njihove pretenzije. Na jednoj strani je SNS, stranka koja želi da uzme sve. Ako u budućnosti postane normalna partija desnog centra, čak i ukoliko se raspadne, na njeno mesto mora doći tako profilisana stranka. Na drugoj strani su tri opcije – Srbija bez nasilja, koja je u centru, ali vuče na desnu stranu, zatim konstanta zvana SPS, koji je nominalno levo, a zapravo je smešten duboko na desnici, a tu je i demokratska desnica okupljena oko Novog DSS-a.
Dakle, sve je tu negde na centru i sve je tu negde desno. Levicu nemamo, dok je radikalna desnica uništena. Kako to? Tako što je SNS usisao sav vazduh na tom prostoru. Srpska napredna stranka zapravo je, suštinski, krajnje desničarska partija. Oni su i dalje radikali, samo s modernijim rečnikom. Drugim rečima, svi su se sakupili na jednom malom prostoru desnog centra, koji lako klizi ka ekstremu i tako gura stvarne ekstremiste preko provalije. Eto tako izgleda jedinstvo. Sledeći put pazite šta stavljate u narodne poslovice.
Ako nešto ne ide, a ovo kod nas ne ide, neko mora promeniti kurs. Evo jednog primera. U Nemačkoj ne ide levici, pa je iz tog voza iskočila Sara Vagenkneht – i sad osniva stranku koja će, kako se očekuje, obrnuti igricu. Ona će voditi konzervativnu migrantsku politiku i levu socijalnu politiku. Novorođenoj stranci predviđaju sjajnu budućnost. Previđa se da će uzeti i jednima i drugima. I to mnogo. Gde mi ono nestade jedinstvo?
Kod nas je problem i to što je biračko telo radikalizovano, tako da se ne može ni reći nešto drugačije a da se svi ne dignu na zadnje nogice. To je zaključak na osnovu privatnih susreta i razgovora. Ako slučajno kažem nešto što ispada iz šina opšteprihvaćenog (vladajućeg i opozicionog) mišljenja, sledi napad – optužbe za izdaju već nečega, valjda jedinstva. Tako je umro razgovor i van javnog prostora, ni u privatnom svetu nemamo mnogo sreće. Demokratiju smo satrli i odozgo i odozdo.
Priča o Evropskoj uniji je prošlost, to zapravo i nije politička tema, već podgrejani leš. Vlast (SNS) ne radi ništa povodom toga; poglavlja se ne otvaraju, ne prave se saveznici koji bi nas pogurali, glavni prijatelji su nam države koje jesu u zajednici, ali se zalažu za raspad EU. Pare ne odbijaju, iako dolaze od mrske briselske birokratije.
Kosovo – čisto jednoumlje. Tu se svi slažu kô Jehovini svedoci oko biblijskih pitanja. Protiv su tri male i beznačajne stranke, jedine koje održavaju vatricu demokratije. Svakako nominalno, jer su tu Čanak, Čeda i još jedan.
O čemu onda raspravljati, ako se svi slažu u svemu? Oko Kosova praktično nema spora, tu su procenti visoki, 99% plus. Tu računam i vlast i opoziciju (parlamentarnu ili ovu što je izostala iz elitnog društva).
Idemo dalje, odnos prema Crnoj Gori takođe se približava stotki. Ko nije podržao litije, ko nije iz dna grla pljuvao Mila Đukanovića, ko ne uključuje Crnu Goru u „srpski svet“ i ko ne sanja anšlus?
Ako na političkoj sceni i ima važnih aktera koji se ne slažu sa svim stavkama popisanim na listi velikog sprskog jedinstava, oni ili ćute, ili govore tiho, toliko tiho da ih niko ne čuje.
Možda i ne vredi dalje nabrajati sve teme koje čine celinu srpskog jedinstava. Ali nije teško pretpostaviti. Tu su odnos prema BiH, kako u celini, tako i pojedinačno (Federacija i RS), Rusiji, Kini, SAD… I, naravno, Evropskoj uniji.
U prethodnoj kolumni kolega je lepo poentirao da i tu vlada jedinstvo. S tim što mislim da niko nije veliki fan evropskog puta. Ako ništa drugo, niko nije za primenu standarda koje zahteva EU, a to je suština. Političkoj eliti ne odgovaraju standardi. Čini se da ni građanima nisu mili standardi što nam ih „nameće“ mrska zajednica, koja je u krizi, koja se raspada… Kad smo već kod te teme, zašto ne zaustavimo proces, kad je sve tako loše? Zašto se ne prijavimo u Evroazijsku uniju? Stavovi političara i raspoloženje građana jasno govore da to treba da uradimo.
Na kraju možemo zaključiti da su svi akteri naše politike populisti; svi pričaju ono što većina hoće da čuje, a tako se ne može napredovati.
Da bi opozicija preuzela vlast, mora zauzeti radikalno drugačije stavove od vlasti. Oni moraju zamisliti nešto drugačije od onoga što već imamo. Tu ne mislim kako treba da zamišljaju sebe na mestima naprednjaka, to svakako rade. To je jedini smisao opozicije, da ponudi drugačiju viziju, drugačije ideje i drugačija rešenja. Ako ne nude nešto drugačije, onda nude sebe na vlasti. To je sindrom koji bi mogli nazvati: „Kalif umesto kalifa“. Naravno, reč je o naslovu epizode iz čuvenog stripa „Iznogud“. Međutim, opoziciji je od preuzimanja vlast draže podilaženje većini, podilaženje najnižim nacionalnim strastima. Da bi Vučić bio smenjen, opozicija mora „izdati“ sve što je prosečnom srpskom nacionalisti sveto. Opozicija, jasno je, mora doneti odluku. Dosad je uvek birala da Vučić ostane na vlasti.