Priča o Severnoj Koreji seče svaki razgovor na pola, osim ako u prostoriji nisu sve sami istomišljenici, što nikako nije dobro. Grubo rečeno, jedna grupa odbacuje sve, gnuša se svega što SK predstavlja, dok je druga grupa na poziciji da brani režim dinastije Kim, jače ili slabije, ali bez nekih konkretnih argumenata. Pozicija branilaca je zapravo suštinski izmeštena – oni ni ne brane Severnu Koreju, već je to zgodna alatka koja im služi da podupru svakako ogromnu mržnju prema zapadu. Mržnja pre svemu što dolazi „odande“ pažljivo se i temeljno uzgaja. Nema tu kritike, to je samo mržnja. Koreja je tu samo još jedno oružje u bogatom arsenalu ispraznosti.
Pitanje je, dakle, na nekom drugom mestu, jer, obe strane zvuče neuverljivo. Odgovora na pitanje – šta to možemo naučiti od Severne Koreje – do skora, bar za mene, nije bilo. Niko nije rekao ništa suvislo na tu temu, dok su protivnici vrteli istu priču.
Severna Koreja, po svemu sudeći, nije zemlja za uzor. Mnogo toga je sporno: od nominalno komunističkog režima, a zapravo nasledne monarhije, do izolovanosti i stalne pretnje ratom, koji može uništiti obe strane. Pitanje je da li od takve zemlje nešto možete naučiti. Ovde nije cilj dobiti retoričke odgovore: ne treba ovo ili treba onako, već se radi o pokušaju da se razume nešto tako strano i drugačije, nešto tako „pogrešno“.
Almodovar me je naučio da uvek probam da razumem Drugog, čak i kada nema ni jedne zajedničke tačke na koju bi se oslonio. Ne kažem da uspevam uvek to da uradim, ali kada prizovem Almodovara u sebi, mogu da hodam u tuđim cipelama. U slučaju SK sam ušao u almodovarovski mod, ali nisam uspeo da hodam stopama njihove revolucije.
A onda sam pogledao film Liberation Day, koji je režirao Norvežanin Morten Traavik. On je ujedno i glavni lik sopstvenog dela, mada bi tema trebala da bude koncert slovenačkog benda „Laibach“ u Pjongjangu.
Traavik jeste narcisoidan, voli da bude u centru pažnje i da izaziva reakcije, ali ume da posmatra i razmišlja. A onda je usred filma otvorio temu koje me mučila:
– Potreba za obožavanjem, potreba da se izgubite u masi, to nije deo neljudskosti, to je dubok deo ljudskosti, to znači biti čovek. A taj deo Lajbaha je vrlo snažan. To je deo njihovog koncepta, srž njihove funkcije. Mislim da je to jedan od razloga zašto su i dalje relevantni kao bend.
Traavik je pronašao nešto što možemo naučiti od SK, nešto što smo imali, ali smo izgubili, ovde govorim pre svega o Jugoslaviji. To da se izgubimo u masi, da budemo deo nečeg većeg i doprinesemo celini. To ne znači da treba „ukinuti“ individualizam, kao što Kimovi to pokušavaju da urade, već podrazumeva vraćanje kolektivnom iskustvu.
– U našem delu sveta, na Zapadu, u liberalnom prosvetljenju, zapravo u zapadnoj civilizaciji, nije ostalo mnogo mesta za masovno obožavanje. Jedno je fudbalska utakmica, a drugo rok koncert. To su dva od preostalih mesta gde se pojedinac može izgubiti u masi – objašnjava reditelj/akter.
Traavik je svestan da severnokorejsko pretvaranje individua u čistu masu nije rešenje, ali nam ukazuje da je pojedincu ta masa neophodna. On je u Pjongjangu video dobre i loše strane kolektivnog. Tako na pitanje tonca iz Lajbah ekipe: „Ne razumem zašto se stalno menjaju stvari koje rade? Ne razumem to“, odgovara:
– To je zato što ih je previše. Ovde je oko 30 ljudi (koncertna hala, prim. aut.). Nema jasnih granica odgovornosti. Oni ne razgovaraju među sobom i zbunjuju jedni druge. Jedan kaže nešto, a onda krenu u tri različita smera.
Nije lako učiti od onih koji su toliko različiti od nas, ali je moguće. Treba pronaći ugao posmatranja. Čini se da je norveški reditelj uspeo da pronađe svoj ugao:
– Ne zanima me mir. Zanima me istina. A istina ne vodi do mira, već do promene, zbrke. Istina remeti poredak, remeti naš pogled na svet, kao i to kako doživljavamo sebe. Članove grube Lajbah zapadni mediji optužuju da su fašisti. Severnu Koreju isti ti mediji optužuju da su fašisti. To znači da bend i vlada te države imaju nešto zajedničko – ne razumeju ih.