Kampanja se zahuktala, politički činioci su zauzeli busije i sada kao teretni voz gaze dobro utabanim stazama i bogazama, kao po šinama, ne shvatajući da sami biraju svoje puteve… Kao i gotovo svaki put od 2012. godine (kažem gotovo, s obzirom da je bojkot izbora jedini izuzetak, doduše koji potvrđuje pravilo, ali ipak izuzetak) predizborno blato je arena koju su svi prihvatili (čast izuzecima). Po običaju, ne bih se bavio vlašću, manje više su svi rekli sve i nemam ja tu mnogo šta da dodam. Ostaje mi oporba, odnosno onaj deo srpske političke scene koji želi promene!
Kako nam se bliže izbori i kako se kampanja zahuktava, posmatrajući je kao zainteresovani neučesnik u procesima, sve više me muči misao šta mi (oni?) u stvari želimo da promenimo, ako izuzmemo nosioce vlasti? I da li je ta promena uopšte moguća?
Možda je najjednostavnije reći da je cilj izgradnja pravne države. Pravna država podrazumeva jednaka prava i jednake obaveze za sve građane i kao takva isključuje korupciju, partijsku državu i slične anomalije.
Sve je to lepo, ali nije nam prvi put… Ovaj narod se ne jednom izborio za „promene“, ali, nažalost promene nisu došle! Nikada se nije desio taj željeni 6. oktobar i nikada se nije desila promena ničega osim vlasti.
Istini za volju, većina nas nije ni spremna za promene. Većina nas jeste nezadovoljna stanjem u državi i u društvu, ali model ponašanja koji je doveo do svega ovoga, smatramo sasvim prihvatljivim. Većina nas je mišljenja da nam pripada mnogo više nego što zaista zaslužujemo i svi činimo iste stvari, koje drugima zameramo. Ne libimo se da prihvatimo „položaje“ ili „poslove“ koji su veći od nas. Slučaj „Miketić“ je jedan od primera „željenih“ promena kod Srba. Da li je bilo zloupotreba tajnih službi u konkretnom slučaju, naravno da jeste! Da li je to zakonito postupanje organa prinude, naravno da nije! Ili događaji sa falsifikovanim potpisima podrške izbornim listama. U Beogradu glasamo za obaranje izborne liste na kojoj je uočena nepravilnost, a na drugom izbornom mestu, gde naša lista ima identične nepravilnosti, kažemo nepravda, podmetnuli su nam i hoće da obore listu! Ne ide braćo… Svima isto i za sve isto! Samo to je pravna država.
Posle Miloševićevih kadrova, dobili smo recimo Mlađana Diknića. On je kao asistent na fakultetu postavljen da bude guverner NBS. Ne direktor banke, već guverner! Pre njega niko ko nije bio dokazan stručnjak, sa decenijskim iskustvom, nije ni predlagan, a kamoli postavljen na takvu funkciju! Ako može Dinkić, zašto ne može gospođa Tabaković? Nije stručna? Nije dorasla? Gospodin Svilanović je postao ministar spoljnih poslova, takođe kao asistent na fakultetu, bez i jednog jedinog dana u diplomatiji, čak bez ozbiljnog iskustva u politici! Setite se ko je sve bio pre njega, a ko posle… Ko su nam nekada bili ambasadori, a ko su danas? Ministri finansija? Privrede? Poljoprivrede? Ili niže? Direktori pošte, škole, domova zdravlja, predstavnici mesnih zajednica?
Postmiloševićevske reforme obrazovanja, privrede (privatizacije), zdravstvenog sistema, pravosuđa, izvedene su na isti način i direktno su otvorile put svemu što nam se danas dešava. Zarad „demokratije“ smo dobili šta? Populizam? Da vas obradujem, na grčkom demos znači narod, a na latinskom se narod kaže populus. Pa eto koren i značenje reči su isti, a tumačite kako želite, ne branim…
Partijsko zapošljavanje, sigurni glasovi, kontrolisani mediji nisu produkt ove vlasti. Jesu ih doveli do savršenstva, ali sistem su preuzeli…
Kad smo već pristali, zašto bi nam smetalo sad? Ja ne pristajem, nadam se da nisam sam…
Prvi korak je uvek isti, smena vlasti! Ali i drugi korak mora da se napravi da bi se hodalo. Ako ne može da se zakorači i drugom nogom, zakoračićemo prvom ponovo, pa smeniti vlast… I tako sve dok ne prohodamo! Dok ne naučimo hodati, nema trčanja… Brže ne ide, može samo sa više padanja!
Na nama je…