Strah od smrti i zaborava

„Enciklopedija mrtvih“ je dobro poznato delo Danila Kiša. Svuda piše da je to zbirka priča (ili novela), ali to je možda sporna odrednica. Zbirka je nešto što je sakupljeno. Zbirkom se može nazvati knjiga priča koje je autor sakupio i nekako povezao u celinu. Međutim, kada postoji namera, „zbirka“ možda nije najbolji naziv. Teorija književnosti ne nudi novi pojam. Moguće da postoji neka podela, moguće da je u nauci koriste, ali to nije zaživelo ni među piscima, niti među čitaocima i kritičarima. Dakle, nemamo reč. Rekao bih da to nije zbirka, ali nije ni roman, već je nešto između. Nema kontinuiteta radnje, nema vremenskog kontinuiteta, nema likova koji povezuju sve u celinu. Nije ni roman, očigledno. Nešto između – za sada bez dobrog naslova. Kiš je hteo da piše o smrti, roman mu nije bio dovoljan da kaže sve što je hteo, pa je napisao niz priča. Tako je obuhvatio mnogo više nego što bi zahvatio romanom. Prošetao nas je kroz likove, vremena, stilove, teme… A sve ih povezuje smrt.

U devet priča Kiš priča o umiranju, ali i značenjima samog čina, kao i o posledicama koje smrt ostavlja na one koje još uvek nije uzela. Smrt svima visi nad glavom, nikoga neće obići i ostaviti na miru. Samo je pitanje vremena kad će doći, a smrt ima vremena na pretek.

Kiš čitaoca vodi kroz istoriju, od biblijskih do modernih vremena. Neke priče su ispisane u tradicionalnom ključu, imaju obrt, iznenađenje, dok su druge napisane borhesovskom metodom, metodom praćenja „izvora“, tako se stvara utisak da čitamo neki dokument, a ne fikciju.

Priče su napisane, čini se, tako lagano, nepretenciozno, kao da vam neko prepričava šta se juče dogodilo dok sedite u kafiću. Kiš majstorski pripoveda opušteno, a stilski besprekorno.

Devet je priča, moglo bi se reći da je to devet poglavlja romana, a na kraju, Kiš piše poslednje poglavlje „Post Scriptum“. Tu na neki način demistifikuje unapred svaki eventualni pokušaj mistifikacije, demistifikuje iz predostrožnosti. U „Post Scriptumu“ Kiš objašnjava svaku priču, kao da hoće i da objasni zašto ih je napisao.

Glavna ideja jeste da nema ponavljanja, a posebno ne večnog ponavljanja. Svaki čovek je svemir za sebe, nikada se niti jedna sudbina neće ponoviti, a kada vam se učini da su neki životi slični, to je samo varka, površno čitanje, ako se udubite lako ćete shvatiti da su razlike prevelike, da nema ponavljanja.

Ideja bi mogla biti radikalna individualnost i odsustvo višeg bića koje kontroliše događaje. Drugim rečima, slučajnost oblikuje naš svet, a samim tim nije moguće ponavljanje događaja, jer je previše faktora u igri da bi se slučajno ponovili. To je prilično pesimistično viđenje sveta u kome je smrt konačni kraj. Sa smrću jedne osobe umiru svi događaji. Posle toga nema više ničega. Ono što ostaje je Enciklopedija mrtvih, enciklopedija u kojoj su ispisane sudbine običnih ljudi, svih onih koji nisu zaslužili da budu upisani u zvanične enciklopedije.

Insistiranje na različitosti, na autentičnosti svakog pojedinca, odrazilo se i na formalni plan dela. Naime, svaka priča je formalno i stilski potpuno različita. Svaka priča je radikalno drugačija. Kao da je stvarno reč o zbirci priča, a ne o konceptu. I to o zbirci nekog nemarnog, razbarušenog autora. Kiš je to, po svemu sudeći, uradio namerno. Ideja da je svaki čovek svemir za sebe morala je biti ispraćena do kraja, zato je svaka priča svemir za sebe. Ono što ih tako čvrsto povezuje, pa se „Enciklopedija“ može nazvati i romanom, jeste univerzalno osećanje svih junaka, autora, kao i čitalaca. Naravno, radi se o strahu od smrti. Ako izbegnemo metafizička i religijska tumačenja, ostaje nam čist strah, jer šta drugo možemo kada se susretnemo s nepoznatim. Smrt nam je toliko poznata, a zapravo potpuno nepoznata, da je se samo možemo plašiti.

Kiš je maestralno prikazao taj osećaj, tu univerzalnost koju smrt nosi, to izjednačavanje svih autentičnih sudbina.