Prva stavka glasi: ne treba izlaziti na izbore. Nikako. Čini se da su partije to shvatile, a besmislenost izbora dobro su razumeli i pojedinci čiji uticaj nije beznačajan. Čak ni vladajuća partija ne pominje izbore kao rešenje. Od 2000. godine pa sve do pada nadstrešnice, izbori su uvek pominjani kao rešenje, ali sad to nije opcija. Nažalost, ljudi su morali stradati da bi svi shvatili da zapravo ne glasaju iako izlaze na izbore, da im je glas oduzet. Vučić će dobiti onoliko glasova koliko poželi, opozicija neće moći da dokaže krađu; bar neće moći da dokaže da je pobedila, što je sasvim dovoljno da izbori ne budu osporeni. I tako ukrug. Žalosno je što se morala desiti tragedija da bi ljudi shvatili da im je uskraćen izbor, a samim tim i da nema demokratije. Drugim rečima, nema redovne nenasilne smene vlasti. Teoretičari nisu usaglašeni, pa za takav sistem koriste razne nazive. Neću ulaziti u terminologiju, jer mislim da je suština u tome da se vlast ne menja, da nema nade da se će to dogoditi u uslovima koje diktira Vučić. Sad je valjda to svima jasno. Zato niko i ne traži izbore.
Sad je vreme da se ispostave zahtevi. Umotavanje svega u naprednjačke fekalije mora se razmotati. Opozicija, ne samo politička već i građanska, mora ponavljati do besvesti, insistirati, gurati prst u oko, sve dok ne istera na čistac zbilja odvratan sistem. Možda prva na tapetu treba da bude kozačka skupština Ane Brnabić. To se ne sme pustiti, ne sme se sesti u klupe dok se iz govana ne izvadi to zakonodavno telo. A u govnima je do guše. I za to je kriva Ana Brnabić.
I tako, zahtev po zahtev. Naprednjaci ne mogu rešiti ni jedan jedini problem, a kamoli sva sranja koja su napravili za deceniju i još nekoliko godina. Opozicija ne treba da kuka, već treba da postavlja zahteve. Što više, to bolje.
Pitanje je da li će svi oštećeni cehovi stati iza opozicionih zahteva, ali ako stanu oni ključni, klupko će početi da se raspetljava brže nego što se očekuje. Pre svega, mislim na zdravstvene radnike i rudare. Pitanje je da li ti ljudi imaju snage i smelosti da se suprotstave ugnjetavačima. Ako nemaju, a režim preživi i ovu krizu, budućnost ide i na njihovu dušu. Naprednjaci, očigledno, nemaju odgovor na zahteve probuđenih, što znači da ih sad treba zatrpavati.
Na drugoj strani, Vučić se ponašao kao pijani milioner pred bankrotom, a za njim ide cela bulumenta. Kao da nesvesno radi protiv sebe. Jer, jednom radikal – uvek radikal.
Predsednik Vučić se ponaša kao da su svi u Republici Srbiji intelektualno zaostali, da upotrebim eufemizam, kao da ne mogu da dobace baš daleko, bar ne dalje od njegovog nosa. Predsednik države misli da sa svima može razgovarati kao da su Ana Brnabić ili Drobnjak. Kao da su svi vreće za verbalno udaranje. Kao da su svi korumpirani. Kao da su svi naprednjaci, da skratim agoniju.
Studenti su pokazali da ne pripadaju užem predsednikovom krugu i atomizovanoj bezličnoj masi koja proždire Pink, Informer i ine sadržaje u neograničenim količinama. A što više konzumiraju informacija s mnogo kalorija, a bez vitamina, minerala i proteina, to im se mozak više pretvara u kašu. A takav mozak može upiti sva govna ovog sveta.
Vučić je od studenata prvi put dobio odgovore kakve je od samog početka trebalo da dobija. Oni mu kažu da se njemu i ne obraćaju, već da hoće odgovore od nadležnih institucija (što je omiljena Vučića fraza za zataškavanje svega i svačega). Studenti, međutim, govore o stvarnim institucijama, koje stvarno treba da rade. A ljudi u tim institucijama kao da su u čudu. Pazi sad, neko od njih traži da rade svoj posao, a oni su taj idiom shvatili kao neku foru, kao predsednikov način da se našali s njima, da ih malo zajebava kako samo on to ume. Oni su kao Jehovini svedoci iz vica. Kad ih je neko konačno pustio u kuću, nisu znali šta treba da kažu. Nikad nisu bili u tuđoj kući, pa nemaju iskustva. Studenti im poručuju da neko taj posao mora raditi. Da oni neće odustati dok se ne uradi. Ako ne znaju Jehovini svedoci, sigurno ima neko ko zna. Pa oni su nam pokazali da u ovoj zemlji nisu svi božjom ili sopstvenom voljom uskraćeni za osnovne računske operacije.
Tako mu studenti poručuju da mu se nisu ni obratili, da od njega i ne očekuju odgovor. Mogu ga samo malo zajebavati. Recimo, ostaviti mu prazne džakove, i to ispred RTS-a, jer su takve i dobili da bi rušili režim. Čim Vučić zine, dobije preko štrikle. Čim RTS zine, dobije veliki iks preko čuvenog slogana: „Vaša pravo da znate sve“. Gledaoci RTS-a ne znaju ništa. Oni su kukavice zapetljane u sopstveni program i sopstvenu istoriju. Recimo, Treći program Radio Beograda, pa onda svi ti kulturni kanali; mnoge emisije uče gledaoce kritičkom mišljenju. Znam to iz prve ruke. I to je fantastično. A onda na istoj toj televiziji poručuju da je podaničko ponašanje ideal, da ne treba misliti kritički, da ne treba misliti nikako. Ako se slučajno neko usudi da misli, naprednjaci se odmah uzjogune, stanu na zadnje noge, dok se prednjim šapicama lupaju u grudi u znak protesta. Tako RTS istovremeno studente uči filozofskom mišljenju, a samo kanal dalje govori im da treba ćutati i slušati onoga ko je zadužen da misli umesto njih. Možda je Pink ipak pošteniji.
RTS ćuti i kada prvi čovek, nekrunisani car države Srbije, poziva na dijalog (praktično sve s kojima se ne slaže), tako što ih prvo temeljno izvređa i diskredituje. A onda nikada ne dođe da istinski razgovara, već priča razne gluposti o onome čega nije ni bilo. Praktično 12 godina nismo čuli i videli famozni dijalog. Je li i to lekcija naučnog, kulturno-umetničkog programa slavnog RTS-a? A onda studenti upravo na tom primeru poentiraju. Oni govore vrlo razumno i logično. Ispostavili smo zahteve, vi nam ništa niste rekli, samo ste nas vređali, a onda ste saopštili da su zahtevi ispunjeni, pa nije na vama da kažete da je posao urađen, to valjda treba da potvrdimo mi koji smo zahteve ispostavili. Kakva lekcija naprednjačkom umu i RTS-u. Kada bismo pratili tandem Vučić – uredništvo RTS-a, mogli bismo da zaključimo sledeće: profesor postavi pitanje, a student kaže da je odgovorio i dâ sebi ocenu. Eto, gotov fakultet, možemo nešto projektovati…
Studenti su protestovali ispred predsedništva i ispred RTS-a. Savršeno su shvatili na šta treba usmeriti bes.
Možemo raspravljati o stilovima vladavine, o levici i desnici, o političkim odlukama, o spoljnoj i unutrašnjoj politici… Međutim, ne možemo raspravljati o tome da li je u redu da sudska, zakonodavna i izvršna vlast, zajedno s javnim servisom, iz sve snage preziru dijalog.
Ne zato što druga strana neće da raspravlja…
Tome su nas naučili studenti. Zasad.