Studenti su dobro shvatili da demokratija ne može pobediti autoritarizam. Srpski rečeno: populizam se populizmom izbija. Taktika daje dobre rezultate, a veliko finale biće Vučićev gubitak vlasti. To je sve izvesnije. Čini se da ne postoji strah da će famozni, dakako simbolički, 6. oktobar biti preskočen. Teško da će ljudi koji su napravili ovoliko sranja uspeti da se provuku i ostanu na nekim pozicijama. Instinkti nas vuku ka osvetničkim mislima, što nije dobro. Ključ celog procesa moralo bi biti očuvanje demokratije. Ipak, u svima nama koji nismo deo režima vrišti jedan mali Crveni Kmer. Studenti su i to osetili. I njihov instinkt vuče ka Kmerima. Problem je što sećanje na demokratiju polako bledi i na drugoj strani – na Vučićevoj ono nikad nije ni bilo cilj, iako je neke među nama zavarala ovčija koža.
U Srbiji je opasno ako nisi sto odsto na jednoj strani. U tom slučaju lako možeš postati dvostruki neprijatelj. Jedna strana sme samo da se kudi, a druga samo da se hvali. U ovom slučaju vlast je zaista teško pohvaliti, čak i ako se potrudite iz sve snage. Zato je logično očekivati da režimski ljudi nakon pada s vlasti budu izbačeni iz javnog prostora. Čini se da se nešto slično događa u Mađarskoj. Ispostavlja se da je samo populizam mogao smeniti populizam – i zarad toga su se svi ostali povukli u stranu, pa sada, po svemu sudeći, gledamo čišćenje Augijevih štala.
Studentska taktika je odlična. Utisak je da je vrlo precizno naštelovana kao kontra Vučiću i svemu što ide uz njega – celom tom otrovu i besmislu. Studenti su uspeli da se postave tako da se o njih sve odbija i da se, na neka način, vraća pošiljaocu, pa otrov na kraju ubija samog trovača.
Ali na plantaži ne teče sve glatko. Studentski problem mogao bi se ukratko definisati ovako: ako predugo gledaš u bunar, bunar će početi da gleda u tebe. Pitanje je da li se, u najširem smislu, nedemokratske taktike – u ovom slučaju kao deo borbe protiv režima – mogu tek tako izbrisati nakon pada režima. Čini mi se da će upravo tu zapinjati.
Studentski memorandum o Kosovu kao da je pisan u 19. veku, kao da se tek spremamo za stvaranje nacionalne države. Ključni problem je što nigde ne piše da tamo žive neki ljudi. Studenti poručuju da s ljudima koji tamo žive ne treba razgovarati, kao da ti ljude nemaju svoje sudbine, kolektivno sećanje, duhovnu i kulturnu baštinu…
Peter Mađar borio se tako što je odbijao da se izjašnjava o spornim temama. Do kraja je ostao dosledan toj ideji. Studenti se tog pravila ne drže. Zato se otvara prostor da studentske poteze više ne tumačimo samo kao strategiju već i kao politički pogled na svet. Tako dolazimo do problema.
Paralelne institucije koje su formirali studenti više nisu ad hoc; one traju i sada igraju važnu ulogu u političkom životu društva. A te institucije nisu demokratske; praktično ništa ne znamo o sistemu odlučivanja, o ljudima, o metodama, o tome koliko je delegata (ili kako se već zovu) glasalo za ili protiv… Sve je to tajna. Jasan je argument da se tako brane od direktnih napada SNS medija, ali ipak postoje načini. Nije da baš ništa ne može da se saopšti javnosti. Nije tačno ni da bi zloćudni mediji mogli baš sve da shvate. Ipak je to akademska zajednica.
Nekako se podrazumevalo da se studentski pokret bori za demokratiju, transparentnost, otvorenost… jer je upravo nedostatak svega toga doveo do formiranja pokreta. Jasno je i da se samo populizmom može rušiti populizam, ali bi studenti mogli da nam namignu da je to samo trik, da oni nisu populisti, već da samo igraju ulogu. Strepnja sve više postaje dublja od nade.
Studenti neće biti na vlasti, oni će delegirati vlast, na potpuno netransparentan način. Hoće li oni biti vladari iz senke? Nama ostaje da se nadamo da će se sve promeniti kada se promeni režim, ali ko predugo gleda u bunar…
Nije li cilj ovog društva da postane demokratsko? Ili sam nešto propustio? Ako jesam, recite koji je to cilj. Metoda borbe protiv vlasti je jedno, a odsustvo demokratije nešto sasvim drugo. Na kraju, sama demokratija je na bazičnom nivou jednostavna. Kako to lepo objašnjava Žarko Puhovski, ta bazična demokratija je iz 19. veka i definišu je dva pravila. Prvo kaže da svako od nas ima samo jedan glas, a drugo se odnosi na pošteno brojanje glasova. Ništa drugo nije demokratija. Samo to. I onaj ko pobedi radi to što misli da treba da se radi naredne četiri godine. Ili pet godina u nekim slučajevima. Većina, dakle, manje-više, radi šta hoće. Takvu demokratiju imali smo u istočnoj Evropi nakon pada Berlinskog zida. Na Zapadu i u novije doba imamo liberalnu demokratiju. Puhovski pojašnjava da je liberalna demokratija nešto sofisticiranija, da je to fino štimovanje bazičnog pojma demokratije. Liberalna demokratija podrazumeva vladavinu većine uz obavezu zaštite manjine.
Na drugoj strani, problem s populizmom jeste to što stvara lažni privid jedinstva. Puhovski navodi da je populizam zapravo soft totalitarizam. Drugim rečna, populizam je totalitarizam bez koncentracionih logora.
Vučićev režim ide ka svom kraju. Kolega je u prošloj kolumni na gorko-sarkastičan način odlično pokazao sliku režima koji se raspada. Više se ne zna gde počinje država, a gde se završava kriminal, i obrnuto. To je simptom kraja. Sve je izvesnije da studenti pobeđuju. Zato je pravo vreme da razgovaramo o tome šta ta pobeda donosi.
P.S.
Ako ste tokom čitanja teksta i jednom pomislili „izdajnik“, u mnogo smo većem problemu nego što mislimo. Pritom nije važno na kojoj ste strani.