Nuri Bilge Džejlan (Nuri Bilge Ceylan) je veliki reditelj. To se može već sada reći, bez obzira na to kakve će filmove snimati. Snimio je dovoljno remek-dela da bude upisan u sam vrh svetske kinematografije. Genijalni reditelj snimio je još jedan film o kome se može beskrajno raspravljati, ali se može i uživati u majstorski snimljenim scenama. Džejlan je spojio filozofiju i vizuelno savršenstvo. To podseća na Tarskovskog, zar ne? Nije da nema i tog uticaja, ali su na turskog autora, čini se, više uticali ruski pisci od ruskih reditelja. Pre svega Čehov. Taj pisac je Džejlanova večna inspiracija.
Preporučujemo vam film „O suvoj travi“ („Kuru Otlar Üstüne“, dok je u internacionalnu distribuciju otišao pod nazivom About Dry Grasses).
Kada pratite nekog reditelja, što znači da volite njegov filmove, naravno, i kada ste pogledali, ako ne sve, onda ključne radove, uvek se radujete novom delu, ali, istovremeno i strepite. Šta ako vas razočara, šta ako pokvari sliku? Šta ćemo tada? Sličan je osećaj i kada čekate novu sezonu serije koju volite. Uvek postoji opasnost da uništi kompletan dojam.
Tako sam počeo da gledam i „O suvoj travi“, sa izvesnom zebnjom. Međutim, Džejlan zna kako da otera sve oblake. On ume da naslika predeo koji će nam predstaviti junaka. Njegovi kadrovi traju dugo jer reditelju trebaju i prostor i vreme kako bi gledaoce uveo u emotivno stanje koje mu treba, da bi se osećanja poklopila s junakovim i to pre nego što bolje upoznamo samog junaka. Genijalno, zar ne?
Suva trava počinje u snegu. Sneg ćemo gledati do pred sam kraj. Osušenu travu ćemo videti tek u nekoj vrsti prologa. Film počinje dugom sekvencom: sneg, sumrak, čovek se približava zavejanom selu, vidimo ga iz daljine, samo siluetu.
Tako počinje priča o učitelju u zabačenom kurdskom selu. On predaje likovno, završio je akademiju, bavi se fotografijom… Čini se kao da je žrtva turskog obrazovnog sistema. Tamo na svake četiri godine učitelje rotiraju po celoj državi. Svi moraju da predaju svuda.
Naš učitelj zaslužuje sažaljenje, spava u prostorijama škole, predaje u malom selu, živi u regiji u kojoj se smenjuju dva godišnja doba – surova zima i surovo leto… Ali, polako, kako to ide kod Džejlana, simpatije prema junaku počinju ga se gase. Gledaoci prvo počinju da sumnjaju u njega, a potom i otvoreno staju na drugu stranu.
Transformacija je urađena besprekorno. Junaku su za sve probleme krive spoljne okolnosti, neobrazovani ljudi, sredina, okolina, priroda, geografija… Svi su krivi, osim njega samog. On ni ne pokušava da nešto uradi, već kao da čeka da se okolnosti nameste kako njemu odgovora. To se, naravno, nikad neće dogoditi.
I onda sledi još jedno genijalno Džejlanovo zapažanje – inertni junak koji samo kuka postaje antijunak, inercija ga gura da bude loš prema svima. Pogrešno razmišljanje ga je dovelo do toga da govori ono što ne treba i da radi to što ne bi smelo da se radi. Toliko je kukao da je sve loše, a da je, implicitno, samo on dobar, da je postao loš.
I onda kraj. Posle tri sata snega konačno sasušena trava. I poetski monolog. Glavni junak ni tada ne ulazi u analizu, nema refleksije, već i dalje lamentira nad gorkim okolnostima. Ni surova anadolska zima, ni sunce ne mogu iz njega izvući ništa drugo osim da čovek ne može ništa protiv svega što mu je stavljeno na teret. Ovo je zapravo kafkijanski film ako gledamo iz junakovog ugla, dok bi mogao biti čehovljevski ili ala Tarkovski, ako posmatramo sa strane. Već sam rekao da je Džejlan genije, zar ne?
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.