Stvaranje tenzije

IDLES – Tangk [2024]

Bristolski post punk bend Idles su sa svoja prva tri albuma „Brutalism“ (2017), „Joy as an Act of Resistance“ (2018) i „Ultramono“ (2020) definisali svoj zvuk kao agresivni, energični post punk, sa veoma oštrim i angažovanim stihovima. Njihov četvrti album „Crawler“ je bio izlet u za njih malo drugačije vode. Hrabar korak u karijeri, posebno kada ste se već etablirali na svetskoj muzičkoj sceni svojim specifičnim i prepoznatljivim zvukom. Postoji gomila bendova koji u želji da redefinišu svoj zvuk krenu u potragu za svojim „OK Computer“ ali malo je bendova kod kojih talenat i kreativnost preliva na sve strane kao što je to kod Radioheada, te često te egzibicije i nisu baš uspešne.

„Crawler“ je i pored tu i tamo zanimljivih ideja i momenata, kao celina delovao prilično anemično i bledo. Idles su svoj peti album „Tangk“ upravo započeli numerom „IDEA 01“ koja kao da je pretekla sa prethodnog albuma, ili pak da je inspirisana muzikom benda Sigur Rós. Spora, mračna sa hladnom klavirskom melodijom, pulsirajućom ritam sekcijom i maglovitim gitarama, pesma zrači izvesnim emotivnim nabojem, ali bez katarzičnog klimkasa i jednostavno se ne uklapa u muzičku sliku ovog benda.

„Gift Horse“ u izvesnoj meri se vraća zvuku sa „Joy as an Act of Resistance“. Ritam sekcija, bas linije Adama Devonshiera i bubanj Jona Beavisa, kao i na svakom albumu deluje izvanredno i ujedno je kičma i pogonski motor zvuka ovog benda. Gitare su, kao i kod izvesnog broja pesama na ovom albumu nedovoljno primetne, osim na refrenu kada sve to zazvuči baš kako se od Idles i očekuje dok se vokal Joe Talbota se najbolje snalazi u ovakvim prigušeno agresivnim pesmama.

Prvi deo albuma, prvenstveno zbog pesama „POP POP POP“ u kojoj Idles živim instrumetima koketiraju sa elektronskim zvukom, ili lagane „A Gospel“ u kojoj imamo samo Talbotov vokal, klavir i gudačkim aranžmanima, atmosferom podseća na prethodni album „Crawler“, ponajviše zbog odstupanja od autentičnog zvuka benda.

Ono u čemu su Idles najbolji je upravo gradnja i nabijanje tenzije, bez ekspresivnog izliva besa. „Roy“ je upravo takva stvar, koja kreće lagano i klizi ka krešendu na samom kraju, bez ikakve zvučne eksplozije.

„Dancer“ svojim ritmom zalazi u dance punk vode, što je i sasvim odgovarajuće za pesmu u kojoj gostuju James Murphy i Nancy Wang iz LCD Soundsystem.

Drugi plovina albuma kreće numerom „Grace“, postpunk kakav se i očekuje od ovog benda, izuzetna ritam sekcija, lagana i nenametljiva buka stvorena koktelom gitara i sintisajzera su uvod za pravu eksploziju koja dolazi sa dinamičnim i agresivnim delom albuma. Na „Hall & Oates“ distorzirane gitare pršte, ritam sekcija tuče energično. Takav ton se preliva i na „Jungle“ koja deluje malo mirnije ali opet gitare imaju znatno upečatljiviju ulogu nego na prvom delu albuma.

„Gratitude“ apsolutno oduva slušaoca, moćna, dimanična po zvuku i energiji najviše odgovara zvuku benda sa prva dva albuma.

„Tangk“ su producirali gitarista benda Mark Bowen, zatim i Kenny Beats, čiji se uticaj da osetiti na pesmama koje kao da su pretekle albuma „Crawler“, koji je on u celosti i producirao, i na kraju Nigel Godrich, čiji se uticaj da osetiti u pesmi „Monolith“ koju bi mogli uporediti sa zvučnim avanturizmom koji recimo odlikuje Radiohead.

Na prvo slušanje „Tangk“ nije ostavio neki preterano pozitivan uticaj, jer sam pre svega želeo da dobijem nešto poput prva dva albuma. Nakon nekoliko preslušavanja kockice se polako slažu kako treba i krajnji utisak se drastično menja, te se može reći da su Idles uspeli da svoj zvuk osveže na pravi način i daju nam jedan dobar i zanimljiv album.

Napisao Mad H8er. Preuzeto s prijateljskog sajta FatHipster.