Atelje Dragana Kurucića
Fotografija: Dragutin Savić
Fotografija ponekad otkriva nešto novo, dok nekad pokušava da sakrije tako što nam prebacuje fokus na nebitno, kako ne bi gledali ono što je važno. Pokušava da nas začara i odvede na pogrešnu stranu. Sve zavisi od motiva samog fotografa.
Dragan Kurucić, čini se, fotografiji pristupa drugačije, njegovi motivi nisu na jednoj ili drugoj strani. On neće ni da otkrije ni da sakrije.
Njega zanima kako bar na kratko sačuvati svet od sigurne propasti. Sve će nestati, sve će propasti, fotografija je tu da bar neko vreme sačuva uspomenu na ono što nestaje pred našim očima ili će uskoro postati prošlost.
Sve njegove fotografske celine, serije slika i motivi govore o tome, sve prikazuju svetove koji nestaju ili se trude da pronađu način kako da ne nestanu potpuno. On se ovom temom bavi u njenoj samoj suštini: najbolji primer je izložba „Baroque underground“, priča o ljudima koji su odavno nestali iz društva, a u trenutku kada je izložba i zvanično otvorena veliki broj ljudi koje je portretisao je i fizički nestao s ovog sveta.
Tema propadanja zanima ga u čistoj formi – propadanje onoga što po definiciji čuva od zaborava. Kurucić je izradio niz fotografija koje polako propadaju. Uopšte nije bitno šta je na fotografijama, koji je motiv uslikan, šta je autor hteo da kaže, sve je to u drugom planu. Glavno je da fotografije iščezavaju pred gledaocima. Nestaju odozdo prema vrhu. Kada sliku okačite na zid ona je cela, sve se vidi jasno i glasno, a onda za godinu dana nekoliko santimetara pri dnu pobeli, nestane, pa u narednim godinama polako nestaje još par santimetara… Za deset godina od fotografije, od uspomene, od trenutka u vremenu koje je upisano na film neće ostati ništa. Autor je namerno razvijao fotografije tako da propadaju, da polako nestaju. Tako se i tehnički i formalno bavio temom koja dominira njegovim radovima.
Kada upoznate Kurucića, ako ga već ne znate, ne biste rekli da je propadanje njegov omiljeni sport, baš suprotno. On je veseo i reklo bi se srećan čovek. Svakako uspešan. Kada ne slika ono što ga muči u dubini duše on se bavi primenjenom fotografijom. Od toga i živi. Na kraju sam posao fotografa jeste da sačuva nešto od zaborava. Bez obzira da li slika za izložbu u Parizu ili za privatnog preduzetnika koji proizvodi cipele ili samo tako da bi pribeležio događaj iz privatnog života. Uvek se škljoca da bi se sačuvalo od propadanja. Možda je paradoks najbolja reč koja opisuje samu ideju da je propadanje u fokusu onoga što nas čuva od potpune propasti.
Ako ste te sreće da vam pokaže prostor u kome radi, takoreći kancelariju i studio, nećete moći da odolite utisku da se naš fotograf trudi da mnogo toga sačuva od propadanja i zaborava. Kurucićev studio zapravo je lavirint u srcu Petrovaradinske tvrđave, građevina koja odoleva i zaboravu i propadanju već nekoliko vekova. Taj lavirint, niz hodnika, manjih i većih prostorija, ispunjen je predmetima iz bliže i dalje prošlosti. Tu su fenjeri, puška iz Napoleonovog doba, kutnjak dinosaurusa, potkovice magaraca koji su pomagali da se tvrđava izgradi… Teško je nabrojati čega sve tu ima, pogledajte galeriju pa će vam biti jasno zašto.
– Nisam sakupljač, iako bi gost koji prvi put dolazi u studio mogao to da pomisli. Tek kada dođem do nekog predmeta koji mi nešto znači stavim ekser i okačim ga. Ne jurim za predmetima. Nisam kolekcionar, već sam stavljao tu predmete koji su išli uz taj prostor i koji su mene nalazili, a ne ja njih. Nisam stavljao stvari po svaku cenu u prostor, već sam gledao da budu smisleno tu, da se uklapaju i da pričaju priču. Veliki broj predmeta i meni lično nešto znači i nema neku vrednost na tržištu. Ne bih mnogo zaradio kada bih sve rasprodao.
Kurucić stvara u lagumima Petrovaradinske tvrđave već 29 godina. Umetnici su sedamdesetih godina počeli da „osvajaju“ tvrđavu. U najvećem broju to su bili slikari i vajari, tek po neki fotograf je tu našao svoje radno mesto.
– Ovo nije idealni fotografski atelje iz dva razloga: tu nema prirodnog svetla, a i velika je vlaga. Dosta sredstava sam uložio u saniranje vlage, a kada fotografišem koristim veštačko svetlo. Tek kad sam rešio oba problema ovaj prostor je postao bitan deo mog umetničkog i profesionalnog života. Tu pre svega radim komercijalnu fotografiju, što znači da pravim razne scenografije. Dakle, tu provodim puno vremena. Kada sam se tek uselio nisam bio oduševljen jer mi prostor nije odgovarao, pre svega energetski. Ali smo se polako upoznavali, pazio sam ga i mazio, sređivao… I tako sam dobio to što sada vidite.
Fotograf nam priča kako je polako otkrivao prostor. Reč je o sitnicama koje su pričale priče stare nekoliko vekova. U jednoj od mnogih faza uređenja laguma fotograf je u malteru otkrio košticu od breskve. Košticu koju je pljunuo majstor pre 350 godina, dok je gradio tvrđavu. To je mala breskva pa je i koštica mala, nisu velike kao današnje. Ta koštica stoji na jednoj od polica kao važan predmet u neobičnoj kolekciji. Tokom renoviranja često je nalazio i magareće potkovice. Ima ih dosta u kolekciji. Njegova pretpostavka je da konji nisu mogli da nose materijal (cigle, malter, opremu…) kroz uske hodnike, pa su zato korišćeni magarci.
Možda i najzanimljiviji predmet u velikoj kolekciji je lampa sa svećom za ulično osvetljenje.
– Grad 1805. godine donosi uredbu da svaka kuća mora da ima fenjer, tačnije staklenu kutiju sa svećom, kako bi ulice bile osvetljene noću: Ideja vlasti je bila da se spreče noćni napadi na stanovnika, da se neko ne spotakne u mraku i slomi ruku, nogu ili glavu. Ljudi su pre toga lomili noge po jendecima, pa je grad doneo taj zakon, ili uredbu, a žandar je kažnjavao vlasnike kuća koji nisu upalili sveću. Tako je grad bio koliko-toliko osvetljen.
Na jednoj od polica nalazi se i mamutov kutnjak. Zub koji je težak oko četiri kilograma fotograf je dobio od vajara Neše Stankovića.
– Svašta se može pronaći na tvrđavi. To je prostor od 120 hektara pun istorije. Zato je i toliko privlačan. Podstiče avanturistički duh. To sam znao od malena. Odrastao sam u podgrađu. Deo detinjstva sam proveo tu. Moja baka, mama, četiri tetke, sestra, svi smo u jednom periodu tu živeli. Tako sam vrlo vezan za ovaj prostor. Kasnije sam se vratio, ali ne u podgrađe, već u lagum tvrđave, kao profesionalni fotograf.
Za mnogo njegove fotografije lako možete pomisliti da nisu nastale pritiskom na dugme fotoaparata, već da su naslikane četkicom. Cela serija pod nazivom „Baroque Underground“ ostavlja taj utisak. Fotografije izgledaju kao slike.
– To je moj stil, tako izbacujem svoj senzibilitet preko aparata. Fotografija više nije samo puka informacija, već ima još nešto iza, nešto dublje. Nisam ličan u tome, već želim da ispričam tuđu priču. Na izložbi Baroque Underground prikazano je mnogo toga. Između ostalog i moje detinjstvo. To je mali prostor, jedna i po ulica u podgrađu, ali se tu nalazi ceo svemir. Kao kad se otvori crvotočno drvo. Milion detalja. Mikro-svemira u kome se nalazi svašta. Dugo sam planirao da zabeležim ta lica i neverovatnu baroknu arhitekturu koja propada, ali nisam mogao da počnem. Tek su neke životne okolnosti naterale da se posvetim slikanju ljudi koji žive u podgrađu. Nisam imao neku ambiciju, hteo sam samo da zabeležim momenat. To su ljudi iz mog okruženja, a veliki broj njih je tokom snimanja preminuo: ili je ubijen, ili je umro zbog siromaštva, što je takođe neka vrsta nasilne smrti. Hteo sam da snimim ne samo te ljude, već i arhitekturu, atmosferu.
Tako je uspeo da na neverovatan način prikaže socijalno najniži sloj ljudi koji živi u baroknim zgradama. Taj kontrapunkt ga je progonio. Raskoš i životni patos, beščujna drama koja se odvija iza tih velikih i moćnih zidova.
– Kažu da ko se u životu ne snađe, život ga zaboravi. Upravo to se desilo ljudima s ovih slika. Oni su ljudi ispod margine, bez budućnosti, bez nade, ljudi bez ambicija. Ukupno 50 fotografija na kojima su prikazani autistični ljudi, siromašni, narkomani, alkoholičari, ljudi s ozbiljnim psihološkim problemima, slepi, stari i zaboravljeni. Oni su živeli jedni pored drugih, a nisu znali šta se dešava u komšiluku, kako žive oni pored. Ja sam ih spojio i povezao njihove sudbine i to fotografijom.
Tu su živeli potomci aristokratskih porodica, koje su nekada bile vlasnici velikih kuća, ali se nisu snašli u novim vremenima pa su završavali ispod stepeništa. Te ljude je pregazilo vreme jer promenilo se sve, a pre svega sistem vrednosti, i oni su polako propadali, sami i zaboravljeni.
– Pronašao sam fotografije tih ljudi kada su bili mali, njihove bake i deke. Iz neke ne tako daleke prošlosti, ali mnogo daleko od onoga što su postali. Često teški alkoholičari. Ovo su jedinstvene slike, ne mogu se ponoviti, jer tih ljudi više nema. Ljudi žive u spomeniku, koji takođe propada, pa i sami postaju spomenik, ali na nekom drugom nivou.
Teško je odvojiti se od slika: lepih i strašnih, kada ih vidite teško ćete ih izbrisati iz sećanja. Ipak prelazimo na drugi serijal, ne manje snažan. Reč je fotografijama nastalim na Atosu, gde je slikao i čuveni manastir Hilandar.
– Nisam potencirao na religiji, od religije mi je bitnija vera. Sve to traje vekovima, a ja to zabeležim u deliću sekunde. To je inspirativno. Da je neko imao aparat tokom vekova postojanja tih manastira sigurno bi zabeležio vrlo slične fotografije, jer se tamo život nije menjao kao ovaj koji mi živimo. Izazov je bio taj što je bilo skriveno od oka, drugo, izazov je bio da ne banalizujem to što slikam. To sam hteo da razrešim. Tamo sam se bavio načinom života. To mi je bilo i inspirativno i zagonetno.
Dragan Kurucić
Kurucić priču završava na samom početku. Kako je uopšte počeo da se bavi fotografijom.
– Sve je počelo strašnim incidentom. Naime, ušao u sam toalet dok je otac mog druga razvijao film ili slike, ne sećam se tačno. Naravno, svetlo koje sam pustio u mrak je uništilo sve. Shvatio sam da sam napravio veliku štetu, a taj čovek je bio dovoljno strpljiv da mi objasni kako se prave fotografije. Bio sam četvrti ili peti razred osnovne škole. Posle dve godine i sam počinjem da slikam. Može se reći da sam počeo iz greške.
Dragan Kurucić rođen je 1962. u Novom Sadu. Od 1990. radi kao profesionalni fotograf. Diplomirao je na akademiji umetnosti u Novom Sadu na odseku za fotografiju i na visoko tehničkoj školi na odseku za primenjenu fotografiju. Specijalizirao je foto ilustraciju. Živi od reklamne fotografije. Izlagao je u Parizu, Londonu, Stokholmu, Pragu, Budimpešti, Temišvaru…
Pogledajte sajt Dragana Kurucića ovde.
Galerija slika
Dragan Stojanović
Foto: Dragutin Savić
Pogledajte i druge Lava LAB tekstove ovde.