Film koji vam preporučujemo možete gledati bez ikakve pripreme, ali će vam sve biti mnogo jasnije ako makar u grubim crtama znate šta se dešavalo u modernoj argentinskoj istoriji. Zato evo kratkog pregleda.
Nakon sticanja nezavisnosti početkom 19. veka Argentina se gibala između pokušaja stabilizacije i ratova, što unutrašnjih, što s ostalim južnoameričkim državama. Situaciju će promeniti spoljni faktor. Naime, od 1875. godine u Argentinu dolazi veliki broj migranta iz Evrope. Do 1925. broj stanovnika se petostruko povećao. To je doprinelo sveukupnom razvoju društva, bruto društveni proizvod povećan je za čak 1.500 odsto. Potom slede strane investicije i izvoz poljoprivrednih proizvoda. Argentina je postala jedna od deset najjačih svetskih privreda.
Politički rezultat tog rasta bili su prvi slobodni izbori 1916. godine. Međutim, kao i u drugim južnoameričkim državama demokratija je stalno presecana pučevima, često vojnim. Tako je bilo i u slučaju Argentine. Izabrana vlast je zbačena pučem iz 1930. Tokom dva svetska rata država je bila neutralna.
Godine 1946. za predsednika je izabran čuveni Huan Peron. Tako počinje populistički pokret koji je poznat kao peronizam. On razvija industriju, ali u tom periodu raste i inflacija. Spoljna politika postaje izolacionistička, pojačavaju se cenzura i represija, što znači zatvaranje i mučenje opozicionara.
Peron je smenjen pučem (a kako drugačije) 1955. u Slobodarskoj revoluciji. Potom na izborima pobeđuju predsednici, čak dva u nizu, koji nastavljaju razvoj, ali na scenu ponovo stupa vojska koja 1966. organizuje puč. Ponovo je na meniju represivni režim, ali razvoj privrede ne staje.
Vojna hunta pojačava represiju, Peron se vraća se iz Španije, gde je bio u egzilu i pomoću radnika i studenata primorava huntu da raspiše slobodne izbore. Međutim, za manje od godinu dana umire, na njegovo mesto dolazi njegova supruga Izabela, a onda sledi sukob levičara i desničara koji je doveo do krvoprolića i finansijskog sloma.
Vlast preuzima nova hunta „Nacionalni reorganizacioni proces“. Počinje progon ekstremnih levičara. Od 1970. godine hunta otima, muči i ubija veliki broj ljudi, čak i one koji nisu levičari. Represija se prenosi i na opoziciju pa dolazi do takozvanog Prljavog rata. Tada nestaje hiljade disidenata.
Hunta pada 1983. Tada se organizuju slobodni izbori, na čelo države dolazi demokratska vlast i tada počinje radnja filma o kome ćemo govoriti.
Film se zove „Argentina, 1985“, dakle radnja se dešava dve godine nakon slobodnih izbora. Generali su stajali iza niza užasa, oni su organizovali otmice, mučenje, ubijanje… Iako nisu više na vlasti, javnost na njih gleda kao na autoritet, niko, naime, neće da kalja ugled najvažnije institucije u državi. Svakog ko pokuša makar da natukne da postoji ikakav krivica vojnih krugova, društvo razapinje na krst. Generali su svete krave, nedodirljivi, bezgrešni. Ta tema je tabu u argentinskom društvu.
Međutim, predsednik donosi odluku da se otvore slučajevi otmica, mučenja i nestanka ljudi. Javni tužilac dobija zadatak da pripremi suđenje. To mu nikako ne ide. Od samog početka. Prvo dobija kratak rok da pripremi dokaze. Drugo, niko neće da se priključi njegovom timu. Svi ga redom odbijaju. Niko neće protiv generala. Ili neće da im se zamera. Ili ih podržava.
Nesrećnom tužiocu se priključuje mladi i neiskusni zamenik, koji je tu postavljen, a da to niko nije znao. Iako nikada nije bio na suđenju, iako su mu rođaci generali, a to su ujedno i dva razloga zašto je postavljen na to mesto, ne ubijaju u njemu želju za pravdom. Tužilac ga nevoljno prihvata, kao jedinog člana tima, ali ništa ne očekuje od njega. Ipak, pravda kao voda nalazi put. Zamenik ga ubeđuje da okupi još mladih i neiskusnih ljudi, pravnika koji su nedavno završili fakultet, ali se nikada nisu bavili tim poslom. Tako se okuplja tim koji ne zna tehnikalije, ali ih vodi osećaj za pravdu, znanje i želja da se konačno razbije tabu, da se još jednom sruši hunta, da se sudi generalima.
Tužilac prvo nevoljno a potom s puno entuzijazma prihvata ekipu. Tako se spajaju iskustvo i mladalačka energija. Tako počinje velika borba za pravdu. Trebalo je osuditi nedodirljive. Trebalo je uraditi nešto što niko nikada nije ni pokušao.
Počinje ludilo. Tim grozničavo prikuplja dokaze. Ekipa se bori s kratkim rokom, zidom ćutanja, strahovima svedoka, koji treba da izađu pred javnost i ispričaju stravične stvari – kako su mučeni i ponižavani. Svedočenja žrtava je teško gledati. Toliko je teško da sam morao praviti pauze kako bi se nekako oporavio.
Možda ne trebalo ni da pomenem da je sve rađeno na osnovu istinitih događaja, inače bi istorijski uvod bio besmislen.
Film „Argentina, 1985“ je napet, težak i mučan za gledanje. Neće vam biti lako. Meni nije bilo nimalo lako. Ali je vredan gledanja. Katarzični kraj će vam vratiti želju za životom. Pravda je spora, ali dostižna, barem u argentinskom slučaju.
Moguće je da ćete dva puta plakati. Prvi put od mučnine i tuge, zbog osećaja apsolutne bespomoćnosti. I drugi put kada se sve završi. Ovaj put od sreće jer je negde, nekada, tamo daleko, ipak moguće poravnati račune.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.