Poslednji album benda „Pink Floyd“ s Rodžerom Votersom crna je ovca u opusu benda. Lako se preskače kao Votersov lični album koji kao da ne pripada katalogu, kao da ključni albumi benda („The Dark Side of the Moon“, „Wish You Were Here“ i „The Wall“) nisu upravo Votersovi lični obračuni sa sobom i svetom. Ipak, „The Final Cut“ je nekako odbačen, potcenjen, odložen u podrum… Četiri decenije nakon izlaska čini se da su svi pogrešili, da je reč o vrhunskom delu, koje je nepravedno zapostavljeno. Mnogi bendovi bi dali sve da imaju takvu ploču u diskografiji.
U ovom slučaju reč je o unutarbendovskom sukobu čije su žrtve album, kritičari i slušaoci. Voters ne haje mnogo za sve te priče. On zna kakve je pesme napisao i kakav je koncept osmislio.
Pre tri godine, u vreme epidemije, Voters je s članovima pratećeg benda snimio jednu od pesma s tog albuma. Sećate se toga, svako je bio kod kuće ili u svom studiju i svako je snimao svoj deo, ali su preko video linkova svi bili povezani. Tako su snimili i slušali jedni druge iako su bili kilometrima udaljeni.
Voters je za klavirom. Svira uvodne akorde pesme „The Gunner’s Dream“, centralne stvari na albumu „The Final Cut“. Tih nekoliko akorda uvodi nas u jednu od najemotivnijih interpretacija moderne muzike, bez foliranja, bez dodvoravanja, bez patetike… Čista emocija koja kulja iz muzike koju iz sebe izbacuju Voters i njegovi novi drugari.
Pesma govori o vojniku (koji sedi iza pilota u avionu i puca iz mitraljeza – gunner) koji je iskočio iz aviona i sada pada padobranom. Dok lebdi ka zemlji seća se važnih detalja iz svog života. A onda sanja. On sanja da živi u svetu bez rata, bez cenzure, u svetu u kome se može slobodno govoriti. O svetu bez gladnih, bez vojnika, o svetu u kome niko neće ubijati decu (No one kills the children anymore). Ovi stihovi danas zvuče toliko potresno i aktuelno da možete pomisliti da je pesma napisana pre neki dan.
San vojnika koji pada nije bio ispunjen tada, a nije ispunjen ni danas. Možda zato ljudi koji i dalje slušaju ovu pesmu, a posebno u novoj izvedbi reaguju tako emotivno. Čini mi se da niko od komentatora nije uspeo da zadrži suze. Evo nekih zapažanja i poruka u slobodnom prevodu s engleskog:
Voleo bih da zagrlim Rodžera i da mu pokažem sve emocije koje gajim prema njemu. Hvala puno.
Uvek plačem kada čujem ovu pesmu.
Hvala što si mi spasao život i dušu.
Hvala ti. Svet te treba.
Kakav glas. Neopisivo. Neverovatno lepo.
Ovaj čovek iz decenije u decenije pruža sve dublje i dublje emocije i misli. Volimo te, Rodžer.
Posebno me ova verzija tera da iz mojih očiju teku kosmičke suze.
Svet stane svaki put tih pet minuta i četrdeset sekundi.
I tako unedogled. Ne znam da li ih je Voters sve pročitao. Ne znam kako se oseća dok čita sve ovo. Sigurno je ponosan, ali sam siguran da mu nije lako. Meni nije bilo. Ni da slušam, ni da čitam. Težina i lepota. Te dve reči možda najbolje opisuju pesmu, izvođenje i osećanja slušalaca.
Pogledajte video ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.