Sve odrasle osobe su prvo bila deca

„Све одрасле особе су прво била деца али мало њих се тога сећа“ – Антоан де Сент-Егзипери, „Мали принц“

Антоан де Сент Егзипери у својој књизи „Мали принц“ супротставља два света. На једној страни, свет одраслих који воле цифре, и да ако им кажете да сте видели лепу кућу од ружичастих цигала, са геранијама на прозору и голубовима на крову…, они нису у стању да замисле ту кућу. Тек кад им кажете да сте видели кућу од сто хиљада франака, они ће узвикнути: „Како је лепа“.

Насупрот озбиљности одраслог човека који зна само да сабира, и кога су замориле бриге овог света, жеља за влашћу, за стицањем имовине, за доминацијом над другим човеком; кога су поробиле страсти као што су алкохолизам, среброљубље, себичност, гордост, стоји свет сагледан радозналим очима детета, још увек неоптерећеног проблемима одраслих људи. Свет детињства је и свет маште, неспутане креативности, блискости са природом, непосредности, свет игре. То је и свет уметника, хомо луденса, који је и у одраслом добу сачувао свој простор за игру, и потребу детета да и о „неозбиљним стварима“ проговори на озбиљан начин.

Сва имовина малог принца састоји се од само три вулкана, два жива и једног угашеног. Он има и један цвет за који му географ каже да га неће убележити јер они не бележе цвеће. На питање, зашто је то тако, кад је цвеће најлепше, географ одговара да је цвеће краткотрајно и да му прети брзо ишчезнуће. Сетимо се на овом месту америчке сликарке Џорџије О’ Киф која је често сликала цвеће образлажући то својом жељом да људима пружи прилику да цене истинску лепоту цвећа, јер како је сматрала, већина људи нема времена да погледа цвет и заиста цени његову лепоту. То нам потврђује и мали принц, следећим речима:

„Знам планету на којој живи један црвени господин. Он никада није помирисао цвет. Никада није погледао звезду. Никада никога није волео. Никада ништа друго није радио осим сабирања. И по цео дан понавља као ти: Ја сам озбиљан човек!“

У Библији читамо Христове речи:

„Заиста вам кажем ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском“.

Питамо се шта значе ове речи које се косе са реалношћу на коју смо навикли. Познато нам је да се деца не узимају за озбиљно, да се њихов дечји свет омaловажава и умањује, да се сматрају недораслим. Честа дечја питања о многим стварима сматрају се напорним и досадним, а „паметни и озбиљни“ одрасли људи избегавају да се дубље баве њима. Антоан де Сент-Егзипери преокреће општепознату логику. У роману „Мали принц“, одрасле особе никада ништа не разумеју саме, а деци је заморно да им увек пружају објашњења, као и да су деца та која морају бити веома попустљива према одраслима, а не обрнуто. Шта је то што су одрасли изгубили са одрастањем, чега се више не сећају? Шта је то у одраслим људима потиснуто, угушено? Зар није то свежина и непоновљивост дечјег виђења света, способност да се буде целовит у доживљавању различитих аспеката живота, способност да верују другима и да их у тој вери и воле. Деца су та која на најозбиљнији начин доживљавају оно што одрасли више уопште нису у стању да прихвате и да доживе, за оно што је, иако невидљиво, део нашег свакодневног искуства. Отвореност дечије душе за дубље проживљавање тајне која је у свему око нас, а коју „одрасле очи“ и не слуте, или су је давно заборавиле. Христос прави заокрет, позивајући горде, властољубиве људе да постану смирени (и понизни) као деца, јер она су неискварена, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих.

„Човек само својим срцем добро види. Суштина се не може сагледати очима“.

Треба тражити срцем! Мали принц сазнаје од своје пријатељице лисице да ништа није онако како нам се чини на први поглед, да у свему постоји дубља истина, да ствари не можемо посматрати из само једног угла, да о свему треба дубље промишљати и не доносити закључке механички на основу шаблона у мишљењу на које смо навикли. Свака појава има своју невидљиву страну и то је оно што чини њену лепоту.

Аутор романа као старији пријатељ малог принца казује нам:

„Оно што ме тако снажно узбуђује код овог уснулог малог принца, то је његова верност једном цвету, то је слика једне руже која зрачи у њему као пламен светиљке чак и онда када спава“.

Заиста, ово је прича, између осталог, и о сазнању љубави. Мали принц схвата на крају како није умео да цени и није умео да се радује цвету који је мирисом обавијао читаву његову планету. Требало је да суди о њему по делима а не по речима. Није смео да побегне од цвета који га је опијао мирисом и надахњивао. Спознаје да је ружина нежност била сакривена у позадини њених лукавстава, и да заиста ништа није онако како нам изгледа на први поглед.

Роман о малом принцу говори нам и о сазревању, о спознајама које се стичу на трновитом путу индивидуације који је свим људима потенцијално дат. Тај пут је тежак, препун успона и падова, али и радости. То је пут којим не могу да корачају сви људи јер тражи велику храброст, искреност и срчаност. Ипак, вреди покушати.