Svetlo i tama – Predstava Voz

Predstava „Voz“ Zvezdara teatra, s Vojom Brajovićem i Sergejom Trifunovićem − adaptacija dramskog romana „Stranci u vozu“ (Strangers on a Train) Patriše Hajsmit − na scenu donosi dinamičnu, originalnu, modernu i emotivnu izvedbu, koja je tako snažno privukla pažnju publike i kritike da mesecima nismo uspevali nabaviti karte.

Voja Brajović, istaknuti glumac i jedan od dvojice protagonista u predstavi, ovde se prvi put okušao kao režiser. Zapravo, Brajović je ideju za režiju dobio nakon što je pogledao film  „Poslednji voz“ (The Sunset Limited) s Tomijem Lijem Džonsom i Samjuelom L. Džeksonom kao glumcima.

Sergej Trifunović, filmski i pozorišni glumac, političar i aktivista, ovom se predstavom vratio na scenu beogradskih pozorišta nakon više od deset godina i “Porodičnih priča” u Ateljeu 212. U jednom intervjuu Sergej je ispričao kako ga je Dušan Kovačević pozvao i rekao mu da će imati potpuno odrešene ruke u predstavi ako odluči da se vrati u pozorište.

Napeti psihološki triler “Stranci u vozu” prati dvojicu ljudi koji se sreću u vozu i pristaju na razmenu iskustava kako bi rešili svoje lične probleme. Jezive posledice ovog slučajnog susreta otkrivaju se u uvrnutoj i neizvesnoj priči. U filozofsku raspravu o značenju i smislu života ulaze profesor, nihilista i ateista, i mladi crnac, bivši robijaš.

Opasni i višeznačni prostor železničke stanice koristi se u književnosti, pozorištu i filmu upravo zato što je neutralan. Naime, to je mesto gde možemo susresti sve vrste ljudi, ali i mesto gde se prepliću javna i privatna sfera s međusobno slabo definisanom i poroznom granicom, koja lako postaje granica života i smrti kad Beli donosi odluku da okonča svoj život u tom javnom i višeznačnom prostoru, gde, opet, može biti i spasen.

Dotiče nas večita tema borbe dobra i zla, borba haosa i reda i prebacivanja krivice.

U predstavi Zvezdara teatra ova borba otelovljena je u likovima crnca, kog igra Sergej Trifunović, i dobrog belca, starijeg gospodina, kog tumači Voja Brajović. Svetlo i sena tu su kako bi se istakla razliku između ove dve ličnosti. Gaj predstavlja svetlo, a Bruno tamu. Oni su Crni i Beli. Sergej Trifunović je bivši osuđenik i vernik, a Voja Brajović profesor, ateista, kog Crni spasava od pokušaja samoubistva i odvodi u svoj stan, gde se predstava i odigrava, uz snažnu interakciju s potresenom publikom.

Dualnost svetla i tame, simbolično vezana za univerzalne koncepte borbe dobra i zla i haosa, koji nam, naravno, na sceni sjajno dočarava buntovni Sergej Trifunović, kao i tema prebacivanja krivice, nagoveštena u dijalozima junaka, postaju jasni u završnim scenama „Voza”.

Prepoznajemo pitanje dvostrukog identiteta i od samog početka korišćenu temu dvojnika, tako da su obojica i crni i beli, i vernici i nevernici, i samoubice i spasitelji.

Je li nam vera dovoljna da se izvučemo iz tame? Je li nam dovoljna volja, je li dovoljna reč? Nada i spas ponekad se ukazuju na mestima gde ih nikako ne očekujemo, ili pak tamo gde ih nesvesno očekujemo. Može li nas sama nada odvući s ivice ponora?

Svaki završetak „Voza” biva propraćen suzama i burnim aplauzom.

Sergej je u jednom komentaru rekao da ova priča zapravo počinje u trenutku kad izađemo iz sale.

Nedavno odigran po 250. put, „Voz” je gostovao na pozorišnim scenama bivših jugoslovenskih republika i svaki put je ispraćen ovacijama. Nema sumnje, potpuno zasluženo.

Tamara Simić