Kolumna Ne pristajem | Autor Boško Orlić

Više od 110.000 ljudi je izrazilo poštovanje žrtvama nadstrešnice i saučešće njihovim porodicama. Ali i nezadovoljstvo i prema režimu i političkoj eliti!

Krenula je ta priča oko „imena“, pa smo svi potrčali za njom, kao da su izbori već raspisani i kao da svi sa naoštrenim olovkama čekamo da zaokružimo neko ime…

Treći put, sa tri kolone, verovatno je najbolja (ali gotovo nemoguća) opcija. Pored „studentske liste“ na opozicionoj strani bi moralo doći do još dva okupljanja. Levog i desnog…

Bliži se 01. novembar. Godišnjica pada nadstrešnice! Mora se izaći na ulice, bila kiša, sneg, oluja. Ali moramo biti pametni. I moramo pokazati dostojanstvo, empatiju i zajedništvo.

Hiljadu puta izgovorena laž neće postati istina, ali se od te laži neće poznati istina.

U Srba se Vidovdan obeležava od davnina. Neko kaže u čast Svetovidu, bogu rata i izobilja. Drugi pričaju i o trojanskom svetom trojstvu: Stvoritelj, Održitelj i Uništitelj života.

Priča se da je cena glasa u Kosjeriću dostizala cenu od 500 evra! Malo li je na ovu skupoću? Pa eto, za sve neverne Tome koje još misle da njihov glas ne vredi ništa, da se ništa ne može promeniti…

Poboljšanje izbornih uslova od strane ovog režima, neće vratiti veru u izborni proces! Poverenje u izborni proces može se vratiti samo smenom režima i ustanovljavanjem sasvim novog izbornog sistema.

Problem je kad se mediji ponašaju kao društvene mreže, pa gomila potpuno nerelevantnih persona, laže sa nečeg, što se nažalost, još uvek naziva medijom!

Hana Arent je rekla: „To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje. Jer takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi.“

Na retko šta pristajem…jbg, džangrizavi namćor! Ali pristajem da baš uvek kada zatreba, ponovo podelim srce sa svima vama! PUMPAJ!

Posle Beograda, Novog Sada i Kragujevca i četvrti univerzitetski centar u Srbiji, Niš, će 01.03. dočekati studente (da budemo pošteni i građane bez statusa studenta) i pokazati solidarnost i pijetet.

Šta god da vlast uradi, po prvi put im ne ide kako su zamislili… Kako i zašto? Jedini odgovor koji mi je na pameti: JEDINSTVO, ZAJEDNIŠTVO, SOLIDARNOST!

Studenti, zajedno sa građanima koji ih podržavaju jesu snaga ove zemlje, jesu talas promene, ali (nažalost) nisu rešenje. Rešenje podrazumeva političke stranke, ili bar politički angažovane pojedince.

Sasvim lagano, skoro niotkuda, sevnula je iskra slobode na srpskim univerzitetima. Upalila se baklja slobode, a nose je najslobodniji od svih nas!

Potpuno je neprihvatljivo da se na zahtev trećine narodnih poslanika na dnevni red ne uvrsti glasanje o poverenju predsednika vlade! Ovo naprosto mora… Poslovnik je jasan!

Pa, hteli to priznati, ili ne, ipak „svi mi živimo u Americi“ (Rammstein, 2004. pesma Amerika) i ne može da nas se ne tiče šta se dešava tog prvog utorka posle.

Nebitno ko je počeo, kako je počelo, kako i šta se desilo. Postoje stvari koje se naprosto ne rade! Ne puca se po civilima, ne podmeću se bombe, ne gađaju se bolnice, ne bodu se ljudi po ulicama.

Skroz mi glupo što ovo pišem, posebno u trenutku kada prosvetni radnici pokušavaju da ostvare minimum svojih prava (ajde dobro, zahtevi jesu preko minimuma, ali jedino tako se može do minimuma).

Ovaj tekst nema pretenziju da mu bude epitaf, sam ih je za života napisao i otpevao bar sedam. Nije mi želja ni da ispoštujem onu „o pokojniku sve najlepše“. Više je potrebno da kažem HVALA! Za sve.

I eto… Celih 110. godina kasnije, opet smo na Ceru i u dolini Jadra… Opet se rešava sudbina naroda i opet neko hoće da mu uzme zemlju, vodu i vazduh…