Kolumna Po službenoj dužnosti | Autor Dragan Stojanović

…ispada da svi nosimo u sebi svog Vučića kojeg ne možemo da pobedimo. Zato on toliko opstaje, i moguće je da će još dugo. Da bismo pobedili Vučića, moramo pobediti onog koji se ušuškao u našem umu.

Uzmite prazan papir i napišite ime budućeg premijera. A onda zamislite sebe kako sedite s prijateljima i zamislite šta bi svi vi zajedno rekli o toj osobi. Da li vidite zašto nemamo ime?

Desničari ne ispuštaju nesrećnu slobodu govora iz usta. Nije baš jasno da li ne razumeju o čemu govore. Da li je Čarli Kirk pomislio kako bi i on mogao nastradati od oružja koje toliko voli?

Apokalipsa nikome ne donosi ništa dobro. Na kraju, nije doneo ni komunizam, a o hrišćanstvu da i ne govorim. Ali uteha je ponekad važnija od svih dobrobiti ovog sveta.

Svet se suočava s tri problema: nuklearni rat, ekološka kriza i veštačka inteligencija. Slavoj Žižek ih zove megaproblemima, pre svega jer je reč o globalnoj pretnji u svakom od tri slučaja.

Svetu je neophodan globalni, univerzalni, antinacionalni, antiratni i ekološki pokret. Ključ uspeha jeste da ne sme biti miroljubiv po svaku cenu. Jer, odgovornost se ne nameće samo lepim rečima.

Dve su tačke oko kojih se moramo dogovoriti. Jedna se odnosi na grehe iz prošlosti, a druga na to šta želimo u budućnosti. U suprotnom, možemo upasti u beskrajni krug prizivanja i rušenja diktatora.

Nema značajnije teme od jezika. Sve se vrti oko jezika: identitet, nacija, prošlost, budućnost… Konzerviranjem jezika samo se podstiče proces propadanja.

Trampov drugi mandat, a tek je počeo, biće zapamćen po neverovatnoj spektakularizaciji politike. Nikada to nismo gledali uživo. A do kraja ima još mnogo. Pritom, Tramp se nada i trećem mandatu…

Vlasniku kišobrana svejedno je na koga puca, ali nama ne bi trebalo da bude. Ko puca na druge – pucaće i na svoje, jer takvima je neprijatelj neophodan. To smo morali znati, ali smo nekako potiskivali.

Teško je poverovati da sve budalaštine moramo ponovo proživljavati, neverovatno je da čim sahranimo i poslednje žive svedoke jednog užasa odmah moramo da stvaramo uslove za novi haos.

Studenti neće vođu, niti hoće elitu. Oni hoće nešto drugo. Oni traže da se poštuje zakon onako kako je napisan, jer vođe i elite tumače te inicijalno dobro napisane zakone isključivo u svoju korist.

Naprednjaci pozivaju na dijalog, vređaju i biju. Sve u istom dahu. Jedan te zove na dijalog, dok ti drugi odvaljuje glavu bejzbol palicama. Treći te vređa, onako kočijaški, seljački, primitivno.

Ne možemo raspravljati o tome da li je u redu da sudska, zakonodavna i izvršna vlast, zajedno s javnim servisom, iz sve snage preziru dijalog. Ne zato što druga strana neće da raspravlja…

Posle 12 godina ničega, rodila se nada. S nadom, međutim, treba biti oprezan. Ispostavilo se da verujemo u svašta. Možda je tako i sada. Možda je stvarno bolje gajiti svinje nego gajiti nadu.

I na kraju, poslednji paradoksa – šta će vam demokratija, ako je želite samo za sebe? Znači li to da ništa nismo razumeli, da je 2.500 godina prošlo uzalud? Ako je tako, nek propadne, nije šteta.

A onda su umetnici gurnuti u stranu. Palicu su preuzele velike kompanije, pre svega tehnološki divovi. Umesto da uvrede publiku, oni su počeli da je mole. To je postao novi standard.

„Mi nikome nećemo biti slavni preci“. To je najbolji aforizam 56. Čivijade (autor Bojan Ljubenović). Moglo bi se reći da taj aforizam odlično oslikava stanje duha u Srbiji, ali i u celom svetu.

Politike zasnovane na identitetu prate uvek jedan te isti obrazac – u prvoj fazi su vrlo korisne, da bi na kraju postale destruktivne, za sve druge, pre svega slične, identitete, i autodestruktivne.

Na kraju, mediji u Srbiji, svi odreda, nemaju skoro nikakvu edukativnu funkciju. Ništa ne možete naučiti gledajući i čitajući ove ili one medije. Taj segment potpuno je zapostavljen.

U Srbiji danas kao da nema građana, kao da su se svi pretvorili u stranačke aktiviste, čak i ako nemaju veze sa strankama i izgovaraju: „Nisam član nijedne partije.“ Nisi član, ali tako se ponašaš.