Kolumna Po službenoj dužnosti | Autor Dragan Stojanović

Na kraju, mediji u Srbiji, svi odreda, nemaju skoro nikakvu edukativnu funkciju. Ništa ne možete naučiti gledajući i čitajući ove ili one medije. Taj segment potpuno je zapostavljen.

U Srbiji danas kao da nema građana, kao da su se svi pretvorili u stranačke aktiviste, čak i ako nemaju veze sa strankama i izgovaraju: „Nisam član nijedne partije.“ Nisi član, ali tako se ponašaš.

Da li kopati litijum i druge sirovine koje su važne za ekonomiju budućnosti, a EU je pobrojala 34 kritične sirovine ili ostati ekološki čist – ozbiljno je društveno, političko i geopolitičko pitanje.

Nacionalnoj državi, da bi bila zdrava i vitalna, treba veliki neprijatelj, neko ko sve drži pod kontrolom i određuje pravila na osnovu privilegija stečenih rođenjem.

Kad budemo stavili tačku na taj dokument, Vučić će sam pasti, kao zrela kruška. Ako ne padne tako, pašće kad govna počnu da se prelivaju, a to niti je zdravo, niti je ukusno.

Rat u Ukrajini takođe je pokazao da su krajnja desnica i krajnja levica vrlo slične. I jedni i drugi s velikom strašću mrze NATO i Zapad, pa onda, posledično, moraju da brane rat.

Mogu li nepismeni vladati svetom? Odgovor bi mogao glasiti – mogu ali na kratko, jer pod njihovom vlašću svet stagnira ili čak propada. Možda to gledamo uživo.

Bez ključnih promena u načinu mišljenja i ispravljana grešaka koje su upisane u fundament, što nije lako, ogroman potencijal srpskog društva biće zapamćen po banalnom pitanju: Kako nam se to dogodilo?

Na Balkanu je uspešno problematizovan i sam pojam jezika. Pitanje je jednostavno: kako to da se svi razumemo, a govorimo nekoliko jezika?

Da li je intelektualac osoba koja ima odgovarajuću diplomu? Ili je intelektualac osoba koja mnogo toga zna? Ili je možda intelektualac onaj koji utiče na javnost, ko može preokrenuti mišljenje većine?

Tri su, čini se, ključna faktora koji nam mogu pomoći da lakše razumemo zašto patriote ne vole svoje vladare, kad se sve sabere i oduzme.

U Nemačkoj je konačno neko shvatio da ne treba da se rve s desnicom u političkoj areni, već samo da joj uzme teme, da joj tako otupi oštricu i preuzme glasače i tako desnicu svede na razumnu meru.

Kao da hoćemo da budemo nešto što nismo, pa na kraju ispada da nismo ni ono što jesmo. A mi jesmo, društveno i kulturološki, i Zapad i osmansko nasleđe. To je u nama. Mržnja to neće promeniti.

Opoziciji je od preuzimanja vlasti draže podilaženje većini i najnižim nacionalnim strastima. Da bi Vučić bio smenjen opozicija mora da donese odluku. Do sada je uvek birala da Vučić ostane na vlasti.

Kao celina, SNS je stranka koja teži da zauzme ceo prostor. Srpska napredna stranka ponaša se kao gas, u svakom trenutku teži da zauzme ceo prostor. Potpuno je nebitno ko će im i u kom obliku prići.

Približavaju se izbori. U poslednjih deset godina, od pobede SNS-a, nismo imali uzbudljive izbore. Na početku agonije nadali smo se da će se dogoditi nešto čudesno, ali bio je to navijački poriv…

U ratu u Gazi se uništavaju životi, ali je uništeno i kritičko mišljenje. Pitanje ko je u pravu nije dobro, pitanje je koliko će još ljudi umreti i šta ćemo s mržnjom onih koji su uspeli da prežive.

Najviše plaši odsustvo političkih ideja. To što ih ni vlast nema, nimalo ne pomaže. Problem je što niko na političkoj sceni nema nikakvu ideju. Bezidejnost političkih elita uvlači birače u apatiju.

U Srbiji de jure ima višepartizma, ali de fakto vlada jedna partija. Unutar nje postoji pluralizam, ali samo što se tiče nekih pitanja. Samo je pitanje koja garnitura vlada, a koja je skrajnuta.

Moramo znati da srpski politički potencijal nije velik, ne zato što smo netalentovani za političko mišljenje, niti zbog „odliva mozaka“, već zato što smo odlučili da se zatvorimo, da druge gledamo…

Bes autora protestne pesme je selektivan, a bes ne bi smeo biti selektivan. Upravo ta selektivnost govori da možda nije reč o besu, već o političkoj igri koja zapravo nema veze s radničkim pravima.