Kolumna Po službenoj dužnosti | Autor Dragan Stojanović

Nema “nove desnice” u Evropi (npr. nemačka AfD, austrijska FPÖ, Orbanov Fides, francuska RN Marin Le Pen…) koju Rusija, tj. Putin, ne finansira ili je bar podržava.

Čudan je taj rat na Bliskom istoku. U vreme uspona AI, koja po svemu sudeći, uveliko učestvuje u ratu, mi gledamo nešto što najviše podseća na verski rat, ili bar na rat koji vode verski fanatici.

I tu SAD strašno liče na nas. I tamo je sve nestalo, ostao je samo jedan autokrata koji jedini govori. Svaka demokratska podela vlasti je izbrisana. Postoji samo jedan autoritet.

Držanje dalje od EU nije pametno čak ni s krajnje nacionalne pozicije. Iskustvo nas uči da su pametne nacije za EU pre nego što uđu, a protiv kad uđu. Samo čudni narodi ne vole konja koga nisu jahali.

Ako hoćemo da pričamo, na sto moramo staviti dve stvari: analizu situacije i predloge za rešenje. Tek posle toga treba da sledi razgovor zasnovan na principu „šta je moguće“, a ne „šta bismo želeli“.

EU je najbolja organizacija država u istoriji. To je, zasad, vrhunac civilizacije. Možda je bilo boljih država, ali nije bilo boljih država za čoveka, za pojedinca koji nije uključen u sistem moći.

O problemu NIS-a se može razmišljati na više načina. Naravno, uslov je da se isključe emocije, jer im tu nije ni mesto. To može biti naš brod za EU. To može biti način da se ubrza Vučićev pad.

Ključna lekcija – ako uopšte želimo da učimo – iz izbora za gradonačelnika Njujorka glasi: radikalna promena je moguća samo ako glasači uspeju da ukrote sopstveni cinizam.

…ispada da svi nosimo u sebi svog Vučića kojeg ne možemo da pobedimo. Zato on toliko opstaje, i moguće je da će još dugo. Da bismo pobedili Vučića, moramo pobediti onog koji se ušuškao u našem umu.

Uzmite prazan papir i napišite ime budućeg premijera. A onda zamislite sebe kako sedite s prijateljima i zamislite šta bi svi vi zajedno rekli o toj osobi. Da li vidite zašto nemamo ime?

Desničari ne ispuštaju nesrećnu slobodu govora iz usta. Nije baš jasno da li ne razumeju o čemu govore. Da li je Čarli Kirk pomislio kako bi i on mogao nastradati od oružja koje toliko voli?

Apokalipsa nikome ne donosi ništa dobro. Na kraju, nije doneo ni komunizam, a o hrišćanstvu da i ne govorim. Ali uteha je ponekad važnija od svih dobrobiti ovog sveta.

Svet se suočava s tri problema: nuklearni rat, ekološka kriza i veštačka inteligencija. Slavoj Žižek ih zove megaproblemima, pre svega jer je reč o globalnoj pretnji u svakom od tri slučaja.

Svetu je neophodan globalni, univerzalni, antinacionalni, antiratni i ekološki pokret. Ključ uspeha jeste da ne sme biti miroljubiv po svaku cenu. Jer, odgovornost se ne nameće samo lepim rečima.

Dve su tačke oko kojih se moramo dogovoriti. Jedna se odnosi na grehe iz prošlosti, a druga na to šta želimo u budućnosti. U suprotnom, možemo upasti u beskrajni krug prizivanja i rušenja diktatora.

Nema značajnije teme od jezika. Sve se vrti oko jezika: identitet, nacija, prošlost, budućnost… Konzerviranjem jezika samo se podstiče proces propadanja.

Trampov drugi mandat, a tek je počeo, biće zapamćen po neverovatnoj spektakularizaciji politike. Nikada to nismo gledali uživo. A do kraja ima još mnogo. Pritom, Tramp se nada i trećem mandatu…

Vlasniku kišobrana svejedno je na koga puca, ali nama ne bi trebalo da bude. Ko puca na druge – pucaće i na svoje, jer takvima je neprijatelj neophodan. To smo morali znati, ali smo nekako potiskivali.

Teško je poverovati da sve budalaštine moramo ponovo proživljavati, neverovatno je da čim sahranimo i poslednje žive svedoke jednog užasa odmah moramo da stvaramo uslove za novi haos.

Studenti neće vođu, niti hoće elitu. Oni hoće nešto drugo. Oni traže da se poštuje zakon onako kako je napisan, jer vođe i elite tumače te inicijalno dobro napisane zakone isključivo u svoju korist.

Naprednjaci pozivaju na dijalog, vređaju i biju. Sve u istom dahu. Jedan te zove na dijalog, dok ti drugi odvaljuje glavu bejzbol palicama. Treći te vređa, onako kočijaški, seljački, primitivno.