Kolumna Po službenoj dužnosti | Autor Dragan Stojanović

Tri su, čini se, ključna faktora koji nam mogu pomoći da lakše razumemo zašto patriote ne vole svoje vladare, kad se sve sabere i oduzme.

U Nemačkoj je konačno neko shvatio da ne treba da se rve s desnicom u političkoj areni, već samo da joj uzme teme, da joj tako otupi oštricu i preuzme glasače i tako desnicu svede na razumnu meru.

Kao da hoćemo da budemo nešto što nismo, pa na kraju ispada da nismo ni ono što jesmo. A mi jesmo, društveno i kulturološki, i Zapad i osmansko nasleđe. To je u nama. Mržnja to neće promeniti.

Opoziciji je od preuzimanja vlasti draže podilaženje većini i najnižim nacionalnim strastima. Da bi Vučić bio smenjen opozicija mora da donese odluku. Do sada je uvek birala da Vučić ostane na vlasti.

Kao celina, SNS je stranka koja teži da zauzme ceo prostor. Srpska napredna stranka ponaša se kao gas, u svakom trenutku teži da zauzme ceo prostor. Potpuno je nebitno ko će im i u kom obliku prići.

Približavaju se izbori. U poslednjih deset godina, od pobede SNS-a, nismo imali uzbudljive izbore. Na početku agonije nadali smo se da će se dogoditi nešto čudesno, ali bio je to navijački poriv…

U ratu u Gazi se uništavaju životi, ali je uništeno i kritičko mišljenje. Pitanje ko je u pravu nije dobro, pitanje je koliko će još ljudi umreti i šta ćemo s mržnjom onih koji su uspeli da prežive.

Najviše plaši odsustvo političkih ideja. To što ih ni vlast nema, nimalo ne pomaže. Problem je što niko na političkoj sceni nema nikakvu ideju. Bezidejnost političkih elita uvlači birače u apatiju.

U Srbiji de jure ima višepartizma, ali de fakto vlada jedna partija. Unutar nje postoji pluralizam, ali samo što se tiče nekih pitanja. Samo je pitanje koja garnitura vlada, a koja je skrajnuta.

Moramo znati da srpski politički potencijal nije velik, ne zato što smo netalentovani za političko mišljenje, niti zbog „odliva mozaka“, već zato što smo odlučili da se zatvorimo, da druge gledamo…

Bes autora protestne pesme je selektivan, a bes ne bi smeo biti selektivan. Upravo ta selektivnost govori da možda nije reč o besu, već o političkoj igri koja zapravo nema veze s radničkim pravima.

Ako bi naš fiktivni junak započeo razgovor sa Srbima o religiji, ne bi čuo ništa o hrišćanstvu i dominantnom pravoslavlju. Ljude to ne zanima; niti šta znaju o tome, niti im pada na pamet da čitaju.

Poenta je da se odigra diplomatija. Da se bude lukav i pametan. Srpski opozicionari mogli bi nešto i pročitati. Neke knjige o Titovoj diplomatiji, neku Kisindžerovu knjigu…

Zahtevi da Pink i Hepi izgube nacionalnu frekvenciju i da se obuzdaju tabloidi zvuče kao neki vic. Politički gledano, potpuno su besmisleni. To što su moralno ispravni ne igra nikakvu ulogu.

Priznajem da je teško razdvojiti pravu opoziciju od onih koji šene na gazdin zvižduk. Videli smo da je politička doslednost varljiva kategorija, kao neko nestabilno, klimatski poremećeno leto.

U totalitarnom društvu građani vole vođu, iako se on ponaša isto kao diktator. Arentova mudro zaključuje da je u javnom životu ljubav najopasnija, da je mnogo opasnija od represije.

Masa JA ne može da izrodi temu jer niko ne čuje onog drugog. Praznina koju je ostavila odluka da se reči zamene oružjem ne može se popuniti drugačije već preispitivanjem te odluke i sopstvene krivice.

Teorije zavere izazivaju oprečne reakcije. S jedne strane su njihovi fanovi, dok na drugom polu stanuju apsolutni skeptici. Istina je, kao i uvek, negde na sredini.

Ako je sve što se dešava na Kosovu toliko jako i važno da vi nikad nećete dati „srce Srbije“, molim vas, odgovorite na pitanje: Da li biste poslali sina da pogine u borbi protiv albanskih zavojevača?

Naciji koja je izuzetna samo na papiru ne trebaju pojedinci, trebaju joj isključivo oni prosečni koji veruju da su izuzetni. A to je oprobani recept za neuspeh.

U samom srcu društvenih mreža leži nešto pokvareno i loše. Partikularno i sebično. Teško je to oprati svim tim slatkim kucama i macama koje su dugo bile zaštitni znak najmnogoljudnije mreže.