Kolumna Po službenoj dužnosti | Autor Dragan Stojanović

Srbi su se odrekli svoje istorije, iako se kunu u nju. Sve što ima veze s Osmanskim carstvom i zajedničkim životom ili je zaboravljeno/potisnuto/preskočeno ili je protumačeno iz ugla žrtve.

Identitet se svodi na lični doživljaj, na iskustvo, individualno ili kolektivno. Opšti principi i univerzalna načela su isključeni. Time se gubi objektivni uvid u stvarnost.

Civilizacija se teško dostiže, a lako se gubi. Dovoljno je nekolicini budala dati prostor, u ovom slučaju medijski, i to je to. Počinje sunovrat, povratak u varvarstvo.

Identitet se, govori nam ova priča o kalendaru, može izgraditi oko bilo čega. Čitavi narodi mogu stradati, recimo, zbog crteža suvog lista. Ili, ko zna, zbog kalendara.

Migracija zapravo znači mešanje raznih grupa, kao i razvoj onih koji su ostali kod kuće, i to preko ljudi koji su otišli u svet. Tako se naša vrsta razvila, tako se razvijaju i životinje.

Čini se da pada u vodu priča da je sloboda ideal svih samosvesnih bića. Većini sloboda ne pada na pamet, osim u kafani, kad treba poentirati u nekoj priči.

Teško je pronaći tekstove na Google pretraživaču, koji nisu napravljeni u marketinške svrhe. A sve je počelo kao najveća baza znanja na svetu. Od znanja je ostalo jako malo. Sve je postalo marketing.

Jedino Bosna ima šanse da postane suverena država. Njena suverenost bi mogla izaći iz njene različitosti koja je još uvek živa, iako se dva nasilnika (Hrvatska i Srbija) trude da je umlate.

Ambiciozna invazija Rusije na Ukrajinu prilično je redukovana. Međutim, to nije olakšalo situaciju, već ju je dodatno otežalo, iako ima i optimista pa ćemo uzeti u obzir i njihova predviđanja.

Rešenje, za kosovsko pitanje, s velikim R, jeste da razumemo Drugog, da shvatimo da neko može biti drugačiji, kao i da razumemo i prihvatimo sopstvene mane i greške.

Za Hanu Arent je istinska sloboda zapravo javna sloboda. To je ona sloboda koja omogućava da se osmisli novi svet koji neće biti samo za mene, već za sve, za celu zajednicu.

Nije lako učiti od onih koji su toliko različiti od nas, ali je moguće. Almodovar me je naučio da uvek probam da razumem Drugog, čak i kada nema ni jedne zajedničke tačke na koju bi se oslonio.

Na kraju sam zaključio da je sve u motivu, želji i strasti. Putnik je svako koga uzbuđuje samo putovanje, bez obzira na to ko ga je i kako organizovao. Turista hoće da bude moćan, jer on daje pare.

Sloboda je nešto veliko i univerzalno, nešto što svako može da uživa. Sloboda ne može biti samo za nas, a ostali kako se snađu. Zato treba paziti ko i šta tačno govori kada se poziva na slobodu.

Odgovor glasi da je nacionalizam, preciznije pseudoizuzetnost – izuzetnost zasnovana na zadatosti, a ne postignuću, uništila levičarski duh.

Levici trebaju nove ideje koje moraju biti univerzalne, sa kojima se može udružiti na širem, internacionalnom nivou, što je u prošlosti često bio jedan od izvora njene snage.

U pravoslavnim crkvama nema ni demokratije ni univerzalnosti, već samo borbe za sitnu moć i lokalnu dominaciju. A to je suprotno od širenja velike Hristove ideje.

Srbi kao da priželjkuju kralja, sviđa im se da maštaju o tome. Ali to je zapravo varka, jer Srbi, a posebno Šumadinci, vole i da uskrate istog tog kralja, za presto ili čak za glavu.

U raskoraku je i deo Balkana. Paradoks je u tome što bi problemi država koje su u čekaonici bili rešeni samim prijemom u EU, a upravo je rešavanje tih problema uslov za prijem u zajednicu.

Ono što možemo da uradimo jeste da razumemo prošlost kako se ne bi zatvorili za tumačenja. Time ćemo budućnost dočekati mudriji, znaćemo gde smo grešili i gde bi mogla da nas sačeka zamka.