Otkrivanje muzike je čudesan proces. Zahteva od subjekta da se odrekne nečega kako bi dobio nešto drugo. Skoro je sigurno da je to drugo – nešto novo. Jer nema smisla otkrivati ono što je subjektu već poznato. Odricanje, možete neoprezno zaključiti, nema nikakve veze s otkrivanjem. Sve se kao samo dopunjuje. Međutim, to je zamka. Kada prvi put čujete nešto novo, a istovremeno i nešto što je nekoliko koraka udaljeno od vaše sigurne zone, prva reakcija je odbijanje. Novo je neprijatelj koji preti da poruši stari poredak. Intuicija nam poručuje da to ne radimo. Primitivni mozak zna da će postojeći poredak biti srušen, možda ne odmah, ali posle trećeg pokušaja plivanja u nepoznatim vodama – sigurno. Primitivni deo želi status quo, jer inače ne bi bio primitivan. Sofisticirani deo mozga želi da se razvija, njemu nedostaju novi podsticaji. Hranjenje tog dela uma podrazumeva promenu, a promena kao cunami ruši stari poredak.
Otkrivanje nove muzike (ali i knjiga, filmova, predstava…) zahteva odricanje, a u nekim slučajevima i izdaju. Svet koji je izgrađen u formativnim godinama uvek je slađi od svih drugih svetova. Mnogima je taj svet bio jedini prostor slobode, tamo su mogli da pobegnu svaki put, a to je bilo često, kada ih pritisnu užasne tinejdžerske muke.
To je jedan od razloga zašto ne uspevamo da otkrivamo nove svetove. Da bi se otključala vrata mora se uraditi ozbiljan posao. Neophodne su psihičke pripreme. Samo razmišljanje o problemu može biti oslobađajuće. Um treba biti pripremljen. Mora biti spreman da će doći do turbulencija. Drugim rečima, treba razmišljati o tome. Treba posveti vreme. A onda kada naiđe nešto novo u svesti će postojati zamisao da bi se to moglo probati. Prvi put nikako ne ide. Ako ima i mali procenat potencijala, koji je prepoznao otvoreni um, sluša se drugi, pa treći put. Onda pauza, pa ponovo nešto drugo od novog benda. I tako nekoliko ciklusa, pokušaja i pauza. I onda, naivni bi rekli – odjednom – muzika grupe s kojom se rvete vam se ukaže pred očima, cela, naivna, puna svega što vam u tom trenutku treba.
Tek onda se može govoriti o iskustvu otkrivanja novog. U tom blaženom momentu otvaranja lotusovog cveta, kada ne postoji ništa pre tog trenutka, a ništa posle nema smisla, jer je upravo ovde sve rečeno.
Želim da verujem da mi se sve ovo dogodilo u poslednjih nekoliko meseci s bendom „King Gizzard & The Lizard Wizard“. „Čudo“ se dogodilo nakon slušanja pesme „Crumbling Castle“.
Ne znam tačno šta je to što sam pronašao i zašto mi tačno to treba. Ali znam da se dogodilo. Samo sada ne mogu sve da analiziram jer euforija još uvek traje. Kada se posle nekog vremena euforija smiri tačno ću znati šta sam našao i zašto mi je baš to trebalo.
„King Gizzard & The Lizard Wizard“ zvuče neverovatno, naravno, kada se primite. Reč je o energičnoj, psihodeličnoj muzici. Na sceni je mnogo muzičara, na nekim snimcima se ne daju prebrojati, a cela ekipa uživa u svirci, to se vidi i čuje. Niti jednom članu benda nije stalo do virtuoznosti, već do zvuka koji će stvoriti ceo bend.
Bend je iz Australije, ali na momente možete pomisliti da slušate arapsku grupu, vrlo jasno se može čuti taj melos. Momci očigledno vole da eksperimentišu, a vole i da sviraju. Samo je meni trebalo malo više vremena da sve to čujem. Pošto sam se ukrcao na taj brod samo nam predstoji zajednička plovidba.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.