Da li Srbija, ali i ostale zemlje čiji predstavnici ne sede u prvim redovima na velikim priredbama, treba da kopaju litijum i druge „energetske“ rude? Treba li kopati novu naftu, novi energetski pokretač sveta? To pitanje nije jednoznačno, kako bi moglo izgledati na prvu loptu, iako ga mi tako tumačimo: ako si za kopanje, onda si za korporacije, izrabljivače i Vučića; ako pak nisi, onda si na pravoj, ekološkoj strani. Pitanje je, zapravo, mnogo kompleksnije.
Ali prvo treba da dođemo do pitanja, do samog srca problema. Da bismo uspeli da se probijemo do sredine, moramo uključiti maštu. Stvarnost nam, naime, ne dopušta da sagledamo pitanje. Zamislimo da ne postoji Rio Tinto ili drugi beskrupulozni kopači, kao i da nema Vučića i SNS klike. Zamislimo da živimo, kao i ceo svet, u nekim mirnim vremenima. Zamislite da u tom političkom miru neko kaže:
− Hej, pa mi u zemlji imamo velike naslage energenata, da li bismo mogli malo to iskopati pa dodatno podići ekonomiju cele zemlje? Sve ćemo raditi po propisima, kao što smo sve i radili po propisima, neće biti korupcije, a biće zagađenja, tačno onoliko koliko ga mora biti, koliko ne možemo sprečiti. Možda će sve ostati čisto, ali mi ćemo ekonomski zaostajati, jer se ne možemo uzdići bez tog prvog velikog skoka. Svi ostali, svi koje smatramo silama, to su uradili ili još uvek rade. Zašto su oni mogli i mogu, a mi ne možemo? Nećemo namerno zagađivati, ali ne možemo sprečiti da do nekog zagađenja dođe. Sve ćemo raditi transparentno, niko neće biti ostavljen da pati…
Šta je vaš odgovor?
Ili ćete reći da se slažete s tim da vadimo rudu, ali pod normalnim uslovima. U tom slučaju, to jasno treba reći, a onda objasniti zašto to ne treba da rade Vučić i Rio Tinto. U celoj priči sigurno je jedino da to ne treba da rade Vučić i Rio Tinto. Međutim, problem je u tome što će vam odmah biti zalepljena etiketa da navijate za tog čoveka i tu kompaniju.
Drugi mogući odgovor glasi da ne treba kopati ništa i da se treba pobuniti ako iko pokaže nameru da zabode lopatu u srpsku zemlju. Ako se tako izražava aktuelni politički stav, onda je sve u redu. Međutim, ako je reč o čisto ekološkom razlozima, moguće je aktiviste proglasiti licemerima, jer ovde Kinezi zagađuju preko svake mere. Dok u samoj Kini polako počinju da misle o ekologiji, u novoosnovanim kolonijama rabe najgoru moguću tehnologiju. Pošto Kinezi imaju akcije u Rio Tintu, možemo postaviti pitanje: kako to da neki kineski zagađivači mogu, a drugi kineski zagađivači ne mogu da truju?
Na kraju će uslediti najgori mogući scenario. Vučić i Rio će i kopati, i uzeti sve pare.
Umesto da mislimo, mi ćemo samo kenjati. Vrhunska satisfakcija koja proizlazi iz te akcije jeste to da smo isprljali nečiji auto i da sad možemo uživati u njegovim patnjama.
Da li kopati litijum i druge sirovine koje su važne za ekonomiju budućnosti, kako ih opisuju, a Evropska unija pobrojala je 34 kritične sirovine (litijum, fosfor, boksit, niobijum…), ili ostati ekološki čist (to u našem slučaju zaista zvuči kao neka fora iz crne komedije) – ozbiljno je društveno pitanje, prvenstveno društveno, a onda i političko. Nakon toga i geopolitičko.
Evropska unija pokušava da se oslobodi zavisnosti od Kine, pa razmišlja kako da dođe do tih sirovina. Litijum i još 33 sirovine mogu se uvoziti, prvenstveno iz Kine, ili se mogu kopati kod kuće. Tako su Nemci započeli projekat iskopavanja litijuma u oblasti Biterfeld-Volfen. Ideja je da se proizvede dovoljno litijuma za evropske potrebe i da se tako reši problem uvoza. Plan je da do 2028. sve proizvode sami, drugim rečima, da više ne zavise od Kine. To neće ići tako lako ako cela Evropa, ne samo EU, ne zalegne za taj plan. A, po svemu sudeći, neće zaleći, iako brojevi govore da se taj plan može ostvariti ukoliko svi budemo dovoljno mudri, a nismo.
For the record, Srbija je druga po procenjenoj količini litijuma u Evropi. Jedan rudnik u Češkoj ima 7,38, a Jadar u Srbiji – 6,4 miliona tona rezervi litijuma. Ostali evropski rudnici zajedno nemaju rezerve kao Jadar.
Za razliku od nas, južnoameričke države uveliko raspravljaju o tim temama. Oni se pitaju treba li iskoristiti energetski momentum, kao što su ga iskoristili svi koji su sada, upravo zbog tog korišćenja, postali veliki igrači. Do moći se ne može stići bez korišćenja, tačnije iskorišćavanja sirove energije; dugo je to bila sirova ljudska energija, a potom energija prirode. To nije besplatno, samo je pitanje kako će biti plaćeno. Ako ne budu svesni toga, oni koji imaju moć, stečenu na iskorišćavanju energije, uradiće sve isto, samo što ćemo cenu platiti mi, a zauzvrat nećemo dobiti ništa.
Argentina, Čile i Bolivija pod zemljom „drže“ više od pola svetskih rezervi litijuma. Bolivija ima 21 milion tona rezervi, Argentina 19,3, a Čile 9,6 miliona tona. U tim državama razmišlja se o tome šta raditi s belim zlatom, a ključno pitanje glasi kako prodati konačni proizvod, a ne samo sirovinu. Na to pitanje i mi treba da odgovorimo. Avaj, mi se bavimo drugim temama.
Nije teško zaključiti da litijum i druge sirovine mogu biti i bitan geopolitički faktor. Naravno, ako znamo da igramo geopolitičke igre.
Umesto svega toga, mi ćemo navijati za i protiv; oni će uzeti i jare i pare, a mi ćemo već naći neku temu da oko nje kopamo nove rovove. Dok mi budemo prelazili na sledeći front, Vučić i Rio Tinto uzeće sve, a nama će ostati da se davimo u sopstvenim govnima.