Iza čudnog naslova „…lijepi trenuci nostalgije, drkanja i siromaštva…“ krije se još čudnija knjiga, koju možda i ne možete baš tako lako pronaći. Zašto je onda preporučujem? Iz čisto sentimentalnih razloga. Reč je o piscu Predragu Ne. Čudiću koji je voleo marginu i koji je uživao u tom statusu pa se i svojski trudio da tu i ostane. S ovakvim naslovom teško da se može dalje od andergraunda. Predrag Ne. Čudić je, takođe, autor jednog od najboljih početaka romana, doduše, ne ovog, ovde je naslov dovoljno problematičan, a taj početak glasi: „Mučim se s početkom k’o kaluđer s kurcem“.
I u romanu koji preporučujem ima svega što ne biste očekivali od jedne knjige: na koricama je autor koji drži knjigu koju bi trebalo da čitate, poglavlja nisu štampana istim fontom, neka su u celini boldovana, priča nema baš jasan i konzistentan tok, sve je razbacano na sve strane… Ipak, roman ili zbirku priču ili zbirku kolumni vredi čitati jer je u njoj opisana lična propast, kao i propast jednog mesta u Vojvodini, celog društva i na kraju države. Čudić ne štedi ni sebe ni druge. On piše ličnu istoriju propasti i priče ljudi koje je poznavao, s kojima je odrastao i živeo ceo život. Opisao ih je onakvima kakvi su. Rekao je ono što sami nikada nisu bili spremni da priznaju. Time je opisao kako je propalo društvo, jer nikome zapravo ništa nije bilo bitno, a potom i propast same države, jer s takvim društvom nam neprijatelji ni ne trebaju, zapravo su dobrodošli.
Predrag Ne. Čudić (ovo Ne. nije skraćenica od imena njegovog oca ili majke, već je to negacija, tačka je tu da bi zbunila) umro je pre nekoliko godina, ne sećam se koliko, ali se često setim autora …lijepih trenutaka… Setim se nekih rečenica, nekih priča i još mnogo toga. To su trenuci tuge, nostalgije i neke praznine. A onda život ide dalje, do sledećeg susreta sa Čudićem. I tako u krug.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.