Nešto je trulo u novoj desnici, kako evropskoj, tako i svetskoj. Politika može živeti u paradoksu, ali taj raskol ne može trajati unedogled – u jednom trenutku balon mora pući. Pitanje je ko će platiti cenu tog raspada: da li isključivo novi desničari ili svi mi zajedno.
Za početak, da pokušam da definišem šta podrazumevam pod „novom desnicom“. To bi bilo sve ono na desnom spektru što ne pripada tradicionalnom desnom centru. Te stranke i njihove lidere nazivaju i ekstremnom desnicom, desnim populistima, suverenistima, nacionalistima, antiimigrantskim pokretima… Da ne bih ulazio u spor oko imena, odsad ću ih zvati novom desnicom. „Nova“ je, naravno, uslovno – služi samo da te stranke i lidere razlikujemo od tradicionalnog desnog centra.
Sve te stranke su na neki način povezane, a i ideje su im načelno iste (otud i mnoštvo naziva u koje svi upadaju), pa se može govoriti i o neformalnoj desnoj internacionali. U tu grupu spadaju, tek radi ilustracije, da bude jasno o čemu govorimo: nemačka AfD, austrijska Slobodarska stranka (FPÖ), Orbanov Fides, holandska „Slobodarska stranka“ (PVV), Švedski demokrati (SD), belgijski „Flamanski interes“ (VB), Reformska stranka Najdžela Faraža u Velikoj Britaniji; u Slovačkoj je premijer Robert Fico (stranka Smer), tu je i francusko Nacionalno okupljanje (RN) Marin le Pen, Portugalija ima stranku Chega (Dosta)…
Nema nove desnice u Evropi koju Rusija – čitaj Putin – ne finansira, ili joj makar ne pruža političku podršku. Njihova je ideja da se unište institucije, a samim tim i način života koji se gradio još od Drugog svetskog rata. To nije teorija i pretpostavka, to je stav svih tih stranaka. Ako se dublje zagledate, ako čitate i slušate sve što oni propagiraju, teško da ćete doći do drugačijeg zaključka. Putin i Tramp dele sličnu viziju i to ne skrivaju. Tako se sklapa savršena negativna oluja.
Sada je pitanje da li će u dovoljnom broju evropskih država doći na vlast stranke nove desnice. U tome im svesrdno pomažu Putin, Tramp i tehnofeudalisti, ali zasad bez velikog uspeha, iako nova desnica kontinuirano jača. U većini država tradicionalne stranke drže tzv. sanitarni kordon prema novoj desnici – drugim rečima, neće da ulaze u koalicije s njima, dok same te stranke još uvek nemaju kapacitet da preuzmu vlast.
Vratimo se na trulež. Gde je problem? Kao i uvek, problem je u samom srcu sistema. Stranke i lideri koji se zalažu za apsolutnu suverenost nacionalnih država istovremeno se te suverenosti odriču, i to na vulgaran način. Gotovo svi – možda je tačnije reći: svi evropski suverenisti – pokušavaju svoj cilj da ostvare uz pomoć Putinove Rusije, posrnule imperije koja nastoji da povrati svoj nekadašnji status. To je ultimativni paradoks. Naime, vi od imperije tražite suverenost. Teško je zamisliti gluplju političku ideju. Kroz istoriju su manji narodi težili da ostvare suverenost pod imperijalističkom šapom, ali gotovo niko nije tražio da mu tu suverenost – koju, uzgred, već ima – „potvrdi“ upravo imperija, koja je po svojoj prirodi gutač tuđe suverenosti.
Tako nova desnica od imperije traži ono što već ima. A ako dobije to što traži, suverenosti neće biti ni u tragovima. Sve evropske države su suverene. Imaju svoju vojsku i, kako je to definisao Karl Šmit, jedine na svojoj teritoriji imaju pravo na upotrebu sile. U širem smislu, suverene su i zato što se bez njihovog glasa – ako su članice – nijedna važna odluka u EU ne može doneti. Države koje nisu u EU takođe su suverene: raspolažu mehanizmima sile i same donose odluke. U formalno-pravnom smislu, ne možete biti suvereniji od toga. To što je neka vlada dupeuvlakačka pa dopušta da druge države ili kompanije odlučuju o nekim pitanjima – nije pitanje suverenosti u užem smislu.
Nova desnica tako iznosi prilično čudan zahtev: da države koje su i same nekad bile imperije, kao i one koje su se gotovo celu svoju istoriju borile za emancipaciju, sada izađu iz imperijalističkog zagrljaja i postanu suverene, i to uz pomoć sile koja misli samo o svojoj imperijalnoj veličini. Tačnije, nova desnica traži da se države deemancipuju u ime emancipacije.
To je vrlo čudan proces. S tim što je ideja imperijalne sile jasna: Rusija hoće da unište Evropsku uniju i uopšte ideju kompaktne Evrope, kako bi ceo taj prostor stavila pod svoje imperijalističke interese, nevažno u kojoj formi.
Nova desnica nudi im to na pladnju. Prošlost je puna uspešnih i neuspešnih emancipatorskih pokušaja, ali niko nikad nije tražio obrnuti proces. Neke države jesu bile prinuđene da ga sprovedu, uglavnom silom ili radi preživljavanja, ali ne i dobrovoljno.
Emancipacija izvorno znači oslobođenje od očeve vlasti, odlazak od oca. U starom Rimu taj termin se koristio da bi se označilo pravo punoletstvo, osamostaljenje dece od očinske brige – trenutak kad deca dostižu zrelost. Figurativno, emancipacija znači oslobođenje od stanja zavisnosti i ograničenja slobode, recimo, robova, žena, škole od crkve, crkve od države…
Ko to onda guši novu desnicu pa joj treba emancipacija? I kako to da im u tom poslu pomažu dve imperije, žderači suverenosti.
Dakle, nisi se emancipovao ako se nisi oslobodio oca – u Rimu fizički, danas simbolički. Ako tražiš oca, a suverenisti upravo to rade, onda je to antiemancipacija.
Tamo kud nova desnica ide nema njihovog glasa; niko osim oca ne odlučuje, nema glasanja, nema druge sile osim očeve, nema suverenosti…
Svet nove desnice pun je paradoksa. Jedan je očigledan. Ako im je stalo do suverenosti, nek jednostavno izađu iz Evropske unije, ili neka im to bude deo programa. A države koje nisu u EU mogu prekinuti pregovore. Međutim, suverenisti to ne rade. Njima su pare draže od ideje.
Tramp se divi Putinu. I on bi tako, kada bi mogao. Tramp bi da vlada kao samodržac. Nadamo se da neće uspeti. Dva moćnika ne vole demokratiju, posebno ne liberalnu verziju. Naravno da ne podnose Evropsku uniju. Zapravo, ne podnose nikoga osim sebe i sebi sličnih.
Gde je tu Srbija? Većina u Srbiji ne voli Evropu. Kao da se Srbija nalazi u Aziji. Srbija je zapravo kulturološki i idejno van Evrope, dok je materijalno vezana za geografsku maticu – kako na državnom i društvenom, tako i na ličnom planu.
U tom smislu, Vučić je pravi reprezent Srbije. On je istinski predstavnik nove desnice, kako smo je za potrebe ovog teksta nazvali. Tu je i njegova snaga. Čak se i njegovi desni kritičari zapravo slažu s njima, mada to ne žele da priznaju. On jednostavno radi to što novi desničari rade. Zato desnica ne bi trebalo mnogo da kuka kada Vučić gasi jedine slobodne medije. To su korporativni mediji, pa ih Vučić korporativno i gasi. Sledeći korak je cenzura interneta. Možda vam to izgleda čudno, ali takva je logika. Eto, to radi Putin, pa što ne bismo i mi prepisali. Nije li tačno da se ogromna većina divi vođi iz Moskve? Evo jednog izvoda iz srpske budućnosti. Piše ovde.
Bezmalo cela srpska istorija je pokušaj emancipacije. Kad smo se konačno emancipovali, počeli smo da tražimo očeve da nas vrate u korito. Pošto nismo uspeli da prizovemo Putina, izmislili smo domaćeg antiemancipatora. Ako ni u čemu drugom, onda smo moderni u evropskom trendu uzgoja nove desnice.