Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

Turista ili putnik?

29. 07. 2022. | Kolumne

Najteže je sebi priznati da si turista. Ali, ako spakuješ konzerve i par paradajza, uvek ideš na istu plažu, ako pored antičkog spomenika prolaziš jer je tu najjeftiniji giros, ako baš mrziš priče o ljudima koji su nekada u tom mestu nešto uradili, posebno ako se to desilo pre par hiljada godina,  jer koga briga, došao si da se odmoriš, onda si pravi pravci turista. I nema ti spasa. Ako si sve štiklirao, osim prve stavke – konzerve i paradajz – onda si pravi pravcati turista – koji ima para.

Nedavno sam sebi postavio pitanje da li sam turista. Nije lako suočiti se s tim. Čak mi zvuči nekako uvredljivo – turista. Kao da idem negde kako bih nekome uništio život. Nekim ljudima koji, recimo, ne zarađuju od turizma, a žive tu gde sam ja navro. Sve im je skuplje, sve je podređeno turizmu, ne mogu ni da prošetaju gradom u kome su rođeni ili su se tu doselili jer žele tu da žive. A to mogu da rade nešto više od pola godine, tokom sezone sve se transformiše u nešto skupo, ružno, puno ljudi koji liče jedni na druge, a tu su uvek i oni koji ceo grad posmatraju kao veliki toalet, kao mesto za povraćanje i razbijanje punih i praznih boca. Turizam je stvarno nešto odvratno. Samo zamislite da svi ti ljudi sve to rade u vašem kvartu. Muka vam je, jel da?

Dakle, pitanje je pravo zajebano. Odmah da kažem, nije da razbijam i vršim nuždu gde me zadesi stiska, ali teško je izdvojiti se iz te mase. Jedno da nosim majicu na lokalnom jeziku s natpisom Nisam taj zbog koga niste mogli da spavate. Ali nisu problem samo ti koji prave sranja, već je problematičan ceo koncept.

Možda je nekada – sedamdesetih i osamdesetih, a možda i devedesetih – turizam i bio nešto pristojno, ali sada sigurno to nije. Tolika masa ljudi koja hoće po svaku cenu da se odmori, zabavi, vidi sve što se može i treba videti, koja mora da kupi sve što je naumila, sigurno nije prijatno iskustvo za domicilno stanovništvo.

Sve više ljudi koje poznajemo žali se na neljubaznost Grka, Italijana, Španaca… Pošto se požale na bezobrazne domaćine uglavnom im postavim pitanje kako bi se oni ponašali da se sve to desilo ispred njihove kuće ili zgrade. Uglavnom odgovaraju, ako su iskreni, da bi bili još zajebaniji domaćini.

Usled svih tih misli i razgovora čuo sam da postoji razlika između turiste i putnika. Ukratko, teza je da su turisti stoka, a putnici poželjni gosti.

Pitanje je, međutim, kako razlikovati turistu i putnika. Koji su to kriterijumi? Kada se prelazi iz jedne u drugu kategoriju? Da li neko ove godine može biti putnik, a druge turista?

Turizam je nekada bio privilegija bogatih, a onda je ovaj novi kapitalizam probio sve granice pa je splet okolnosti doveo do to toga da skoro svako može da se skrpi i ode na more. To je s jedne strane u redu, svako treba da potopi guzicu u more i malo se osoli, a i zdravo je. Ipak, ne treba baš sve da bude pretvoreno u svinjac ili možda, ipak, mora.

Odlazak na more, na letovanje na moru (može se letovati i na drugim mestima – selo, planina, jezero…), praktično je zamutilo socijalne granice. Bogati i dalje imaju svoje lokacije, ali im se siromašni stalno i opasno približavaju. Nikada neće svi ići privatnim avionima i jesti jastoga, ali će svi videti božansko more.

Dakle, turisti su i bogati i siromašni. Bogati su nekada i gori turisti od „paradajz“ sapatnika. Oni više zagađuju, gore maltretiraju i intenzivnije truju javni prostor. Drugi problem su bahati mladi Englezi, a ima tu još primeraka iz drugih država. Englezi su nekako prepoznati kao najgori. Teza je da su kod kuće dobri jer ih stiskaju sa svih strana, a čim pritisak popusti, recimo u Grčkoj na moru, počinje nadoknada propuštenog.

Ostaje da definišemo ko je turista. Neke kategorije smo već nacrtali, ali je praktično nemoguće tako generalizovati. Nisu mi se dopali ni drugi kriterijumi koje sam smislio, teškom mukom. Recimo, turisti idu na more organizovano, preko agencije, a putnici sve sami smišljaju i realizuju. Onda bi bogataši s privatnim avionima bili putnici prve kategorije, a oni koji putuju preko agencije, da bi uštedeli hiljadu evra, bili glupi turisti. Neće biti. Onda, turista se uvali na jedno mesto, a putnik, jel da, putuje. Ako je to mesto Barselona, onda ni ne može da se putuje, jer treba ceo odmor da bi se sve videlo. Otpada. I tako dalje. Niti jedan kriterijum nije bio validan, svaki je imao velike rupe.

Na kraju sam zaključio da je sve u motivu, želji i strasti. Putnik je svako koga uzbuđuje samo putovanje, bez obzira na to ko ga je i kako organizovao. Putnik hoće nešto da sazna, doživi i nauči, da vidi i upozna, da razgovara, a potom i sve to da prenese drugima. Turista samo želi da deset dana odmori i bude neko kome se ugađa, turista hoće da bude moćan, jer on daje pare. Njemu se sviđa da bude bahat. Bez obzira da li je bogataš ili jede iz konzerve, turista voli nekog da ponizi, jer je i to deo odmora. A on baš voli da odmori.

Dragan Stojanović

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.