Film koji otvara pitanja, a ne postavlja ih eksplicitno. Pitanja treba da budu postavljena u glavi gledalaca, a sugeriše ih sama slika. Ukrajinski reditelj, pre svega dokumentarnih, ali i igranih filmova, Sergej Loznica (Сергей Лозница) jedan od većih majstora postavljanja pitanja bez reči, pitanja koje će verbalizovati gledaoci. Ili neće.
U filmu koji preporučujemo nema objašnjavanja, titlova, uvoda, razgovora. To što čujemo, a toga nema puno, nije ključno za razumevanje filma. Sve je moglo da prođe i bez tog teksta.
Autor je film nazvao „Austerlitz“ (po fantastičnom romanu Vinfrida Georga Zebalda). To nije uradio slučajno. Nimalo.
Austerlic je neobičan film. Dugi, statični, crno-beli kadrovi ne prate nikoga posebno, ne prikazuju ništa specijalno. Samo traju, čini se, beskrajno dugo. Loznica je u dva nacistička koncentraciona logora postavio kamere (rekao bih skrivene kamere, jer ih posetioci ne primećuju, niti gledaju u objektiv) na nekoliko mesta i pustio da snimaju. Osim što se na ulazu vidi natpis „Arbeit macht frei“ ništa drugo vam ne govori da gledate kadrove iz logora. Ipak, znate gde ste. Reditelj je birao eksterijere koji ne asociraju tako jasno da se nalazite u logoru kako bi još jasnije postavio neverbalno pitanje. Loznica slika ponašanje velikog broja turista koji se šetaju po logoru. Jednostavno je postavio kameru i pustio je da snima.
Film je, moglo bi se reći, dosadan. Ne priča priču, ljudi samo prolaze pored kamere. Možda gledalac pomisli da treba odustati od čiste dosade od filma. Međutim, neki crv počinje da mu jede mozak. Neutralni gledalac, isto kao i neutralni posetioci koncentracionog logora, počinje da razmišlja kako je u kratkim gaćama i majici šetao nekim lokalitetima ne mareći previše za to što gleda. Prvi put je mogao da posmatra sebe kao nehajnog posetioca. A onda se gledalac možda trgne i zapita: „Da li sam i ja turista?“.
Loznica namerno stavlja gledaoca u vrlo neprijatnu situaciju. Ljude koji šetaju logorom kao da ništa ne zanima. Slikaju se, mašu selfi štapovima, još da mogu nešto da kupe, recimo kokice, neku odeću, sok ili suvenire, bilo bi sjajno. Njima je to zanimljivo ili dosadno, svejedno je. Kao da nisu svesni gde se nalaze. Kao da ne znaju da se to što se tu dogodilo ne može opisati. Čak ni umetnost nema dovoljno moćan aparat da dočara sve užase Holokausta.
Turisti po logoru šetaju, čini se besciljno, poziraju ispred natpisa „Arbeit macht frei“, nose majice s neprimerenim natpisima, recimo: „Cool story bro“. Turisti se ponašaju baš kao turisti koji treba da obiđu još jednu lokaciju u nizu, jer su to pošteno platili. Potom sledi izlet u prirodu, pa šoping, pa muzej…
Poseta logoru ipak mora biti neka vrsta hodočašća, poštovanje prema žrtvama nije tek fraza u ovom slučaju. Jednostavno nije sve isto. Nešto je ipak drugačije. Loznica je to shvatio i pronašao je genijalnu formu da izrazi osećaj nelagode koji je sigurno osetio dok je posmatrao turiste iz celog sveta kako „otpadaju“ po logoru. Nije mogao bolje da nam pokaže da ne možemo svuda i uvek biti samo turisti.
Naslov filma je pozajmljen od Zebalda, ali ta veza između Lozničinog filma i romana ne ostaje samo na površini. Junak romana Žak Austerlic posle mnogo godina saznaje svoje jevrejsko poreklo i kako je s transportom jevrejske dece dospeo u Vels. Tek kada je čuo priču o svom poreklu Austerlic je shvatio zašto se među ljudima uvek i svuda oseća kao stranac.
Loznica je prilikom posete logoru, čini se, takođe shvatio da je stranac u ovom svetu. Ništa nije mogao da podeli s turistima koji su došli na još jednu turu koju su skupo platili.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.