Kad se na televiziji nađe istoričar ili teoretičar ili politički analitičar, a pre svih istoričar, i čim mu(im) se namesti tema, a to je skoro uvek, on ponavlja istu priču. Zapravo, u zavisnosti od toga u kom je rovu zaseo, najčešće slušamo dve suprotstavljene priče. Jedna govori o tome kako Srbi konačno treba da se okrenu budućnosti i da ne gledaju u prošlost, a druga priča kaže da treba gledati u prošlost i ugledati se na prošlost (bar na neki izabrani period u istoriji), ali nam zapadne sile to ne dozvoljavaju, već nas teraju da se odreknemo prošlosti i gledamo isključivo u budućnost.
U poslednje dve nedelje varijacije ovih priča sam čuo ili pročitao desetak puta. To je očigledno velika tema. Dihotomije: prošlost ili budućnost; zapad ili istok; mi ili oni…
Dilema, ipak i nije neka dilema. Prošlosti se teško možete odreći, sve i da hoćete. Tradiciju (kontinuitet kulture i razumevanje identiteta) ne možete izbrisati. Sve to zajedno duboko je ugrađeno u nas. Dalje se da zaključiti da se tradicija ne može tek tako zameniti nekom drugom, tuđom tradicijom. Otud je bespotrebno insistirati na odbrani nečeg što je tu i što se ne može uništiti. Ako se pak uništi, nestane, zameni nečim jačim, onda nije ni zaslužilo da postoji. Ne možete ga sačuvati ako je slabo, mlako i besmisleno.
Budućnost, na drugoj strani ne možete odrediti, to je put u egzistencijalnu neizvesnost. Budućnost nije determinisana, ne može se birati. Budućnost se ne može sprečiti. Ona će doći sa nama ili bez nas. Njoj je svejedno.
Ono što možemo da uradimo jeste da razumemo prošlost kako se ne bi zatvorili za tumačenja. Bar to. Tako nećemo budućnost učiniti izvesnom, ali ćemo je dočekati mudriji, znaćemo gde smo grešili i gde bi mogla da nas sačeka zamka i to samo jer je nismo promislili, jer se nismo gledali u ogledalo.
Nemci su dobar primer za kritičko promišljanje prošlosti. Oni su shvatili da moraju gledati u to famozno, metaforično ogledalo. Da moraju gledati pomno, dugo, bez treptanja, koliko god da boli, koliko god da je teško, ali se mora gledati.
Preispitivanje u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji i drugim ozbiljnim državama, koje su, uzgred, ozbiljne jer se gledaju u zrcalo, praktično nikada ne prestaje. To je proces koji se dešava na više nivoa i u raznim formama. Pre svega u institucijama koje su zadužene za ta pitanja. U Francuskoj, recimo, svakih par godina izlazi knjiga koja preispituje Francusku buržoasku revoluciju. Čim se nešto novo otkrije, napiše se knjiga jer nove činjenice mogu promeniti pogled, ugao, na sve ono što se pre tih fakata mislilo.
O sopstvenim greškama se razmišlja, one se preispituju, tumače, okreću naopako. Važno je da se vidi ko je, kako i zašto uradio nešto pogrešno u naše ime, u ime nacije, u ime svih nas. Ko nam je, kako i zašto ostavio teret s kojim moramo da živimo. Ako ništa drugo taj teret moramo razumeti.
Preispitivanje na akademskom nivou i nije tako vidljivo, ali je važan zamajac za mnogo vidljivije nacionalne refleksije. Film je možda i najbolji medij, pored tradicionalnih i novih medija, naravno.
Nemačka kinematografija igra važnu ulogu u procesu samorazumevanja. Pogledajte The Lives of Others, The Collini Case, The Wave ili Persian Lessons. Takvi filmovi na ovim prostorima zapravo ne bi ni bili gledani, za razliku od Nemačke, a autori bi bili proglašeni izdajnicima i više ne bi mogli da dobiju novac od države (partije). Kako to funkcioniše, dobro znamo.
Rešavanje svakodnevnih političkih problema, pitanje ekonomije, standarda, međudržavnih odnosa, i tako dalje, nije moguće dok se ne pozabavio identitetskim pitanjem. A to pitanje se zapravo ne odnosi na slavne bitke, granice, uspešne naučnike, čuveno nerešeno nacionalno pitanje… Ništa od toga. Početak rešavanja problema je pogled u ogledalo. Bez toga smo osuđeni da kao hrčak trčimo u točku misleći da negde idemo. Jer je i sledeći hrčkov krug neka budućnost, a prethodni može biti slavna prošlost.