Kolumne koje slede zamišljene su kao svojevrsni dijalog. Zamisao je da dvojica prijatelja, ideološki na suprotnim stranama, ispisuju svoja promišljanja o društvu, politici, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ideja je da se na jednom mestu mogu pročitati suprotstavljena mišljenja. Dijalog je, u bilo kojoj formi, u današnjoj Srbiji retka životinja, pred izumiranjem.

…u malenoj Banjskoj kraj Kosova

20. 10. 2023. | Kolumne, Tekstovi

Neshvatljiv i nerazumljiv mi je, ničim izazvan, pisani poziv „prozapadne“ opozicije, da se uvedu sankcije državnim funkcionerima Republike Srbije… Bilo kojim, pa i ovim našim, ovakvim kakvi jesu! A svi znamo i ko su i  kakvi su…

Događaji u Banjskoj su otvorili niz pitanja na koja još uvek nemamo odgovor. Sve što znamo je u najmanju ruku ništa! Grupa naoružanih Srba, koju je navodno predvodio u javnosti poznat, kontraverzni biznismen iz Kosovske Mitrovice (i potpredsednik Srpske liste) sukobila se sa „kosovskom“ policijom i u tom sukobu su poginule četiri osobe – jedan Albanac i tri Srbina. Potom smo saznali da je pronađena i zaplenjena velika količina oružja (navodno dovoljna da se naoruža ceo bataljon), da su naoružani Srbi uspeli da se izvuku (pobegnu?) iz okruženja, da je „kosovska“ policija pratila i snimala ovu naoružanu grupu, da se svo vreme KFOR (NATO?) nalazio u blizini (bezmalo na samom mestu) sukoba, te da je dotični Radojičić, u pisanoj izjavi (odnosno u pismu upućenom javnosti?) priznao da je upravo on organizator, baš ove naoružane grupe. Što bi moj kolega kolumnista rekao „tačka kom“. Ajde, možda znamo još ponešto, ali ništa što je suštinski bitno, niti bilo šta od onoga što nas interesuje… Tako da ta „tačka kom“ ostaje što se mene tiče.   

Mi još uvek ne znamo ko su (osim ta tri mrtva nesrećnika) učesnici ove oružane skupine, niti koliko ih je bilo, ne znamo ko ih je organizovao, da l’ su regrutovani ili su se dobrovoljno prijavili? Ne znamo koji im je bio cilj (ako su ga uopšte imali), niti šta su nameravali da urade tog kobnog dana. Šta su nameravali sa svim tim silnim oružijem? Motiv? Znamo da ih je “kosovska” policija snimala i pratila, ali ne znamo koliko dugo… Ne znamo šta su znale “kosovske” vlasti, ne znamo šta su znale srpske vlasti, ne znamo šta je znao NATO (KFOR?)! Ne znamo kako je zaplenjeno oružje uopšte dospelo na teritoriju Kosova i Metohije, ko ga je nabavio i kako ga je dopremio. Ne znamo kako se ova oružana grupa izvukla iz okruženja „kosovske” policije i snaga KFOR-a, ali znamo da se nije probila kroz obruč. Ne znamo šta o ovom događaju (odnosno o svim događajima vezanim za oružani sukob) znaju (a i šta su znali pre sukoba) NATO, USA, UK, EU, Rusija, Kina, Turska, pa i MOSAD… Šta su znali i sa kime su podelili svoja saznanja? Šta smo znali mi (Republika Srbija), a šta Kosovo*? Šta je bilo ko učinio da se ovi kobni događaji ne dese, a šta je učinjeno kada su se desili?

Ne znamo, ali se nadamo da ćemo bar delić od svega ovoga saznati u neminovnim istragama i sudskim postupcima! U takvom jednom vrtlogu neznanja, sve je mutno… Baš sve! Kojoj god matrici da se priklonimo (oslobodilačka akcija, otcepljenje severnog dela Kosova, heroji, kriminalci, teroristička grupa, teroristički akt, država je organizovala, ili ne samo da nije imala veze sa ovim, već nije ni znala šta se sprema i slično) nismo se odmakli dalje od sopstvenih opsena.

Ono šta ipak znamo jeste da se narod na severu nalazi u nikada težoj situaciji. Da nema lekova, hrane, vode… Znamo da je u enklavama situacija još teža. Znamo da je počeo novi talas iseljavanja Srba. Znamo da Srbija trpi neverovatne spoljno-političke pritiske, da su pregovori sa Kosovom* u nikad goroj poziciji i… znamo da su najavljeni izbori za 17. decembar…

Tek drugi put izbori će se održati na zimu (prvi su bili posle onog DS-DSS sukoba i Koštuničine ostavke) i svega dva dana pred svetog Nikolu. Da nam svima „zabibere” slavsku sarmu i presole pečenje.

Znamo i da je struja poskupela, grejanje takođe, gas posle uvođenja bugarskih carina na tranzit mora poskupeti… Meso i mleko je već nedostupno najvećem broju Srba, a o benzinu i ceni stanovima (zakup ili kupovina – svejedno je) da i ne govorimo! Cena pšenice i soje ovogodišnjeg roda je sramotna, a ne verujem da će kukuruz išta bolje proći. Inflacija je pojela sva dosadašnja, pa čak i buduća povećanja zarada i penzija! 

I na sve to, baš ničim izazvana, „prozapadna” ili „proevropska” opozicija, zahteva da se uvedu sankcije srpskom političkom vrhu! Bez ikakve ozbiljne najave bilo kakvih sankcija sa bilo čije strane, uz trapavo obrazloženje da građani ne treba da trpe sankcije, već da one moraju da pogode onoga ko ih je skrivio!

O pa da, kako da ne!

Podsetiću Vas, ostali smo uskraćeni prvo za iole ozbiljnu pretnju sankcijama. Osim zvaničnika Kosova* niko ih ne predlaže. Kosovski* zahtev za sankcije, ili bilo kakvo kažnjavanje Srbije EU je odbila već dva puta. USA sankcije ne spominje, čak ni kao pretnju, a Evropska komisija ih ne razmatra… Doduše, svi insistiraju na sprovođenju Ohridskog sporazuma. Ali, sankcija nema!

Ne rekoše nam ni za razlog za uvođenje tih, traženih sankcija. Banjska? Ili šta?  

Ostali smo uskraćeni i za krivicu za taj, neznani razlog za traženje sankcija. Ako su razlog događaji u Banjskoj, priznaje li „prozapadna” opozicija krivicu državnog vrha Srbije? Konkretno za šta? Ili samo želi krivicu Srbije? Konkretno za šta?

Zaista ne razumem, ali nikako ne pristajem! I kad smo već kod Banjske, podsetiću na stihove koje ste MORALI pročitati u osnovnoj školi. Obavezna lektira. Možda i naučimo nešto o čojstvu i junaštvu.

Banović Strahinja

Netko bješe Strahiniću bane,

Bješe bane u malenoj Banjskoj,

 malenoj Banjskoj kraj Kosova,

Da takoga ne ima sokola.

Jedno jutro bane podranio,

Zove sluge i k sebe prizivlje:

„Sluge moje, hitro pohitajte,

Sedlajte mi od megdana đoga,

Okitite što ljepše možete,

Opašite što tvrđe možete,

Jel ja, đeco, mislim putovati:

Hoću Banjsku ostaviti grada,

Mislim đoga konja umoriti

I u gosti, đeco, odlaziti,

U tazbinu, u bila Kruševca,

S milu tastu starcu Jug-Bogdanu,

Ka šureva devet Jugovića;

Tazbina me ta željkuje moja.“

Gospodara sluge poslušaše,

Te sokola đoga osedlaše;

Opremi se Strahiniću bane,

Ud’ri na se dibu i kadifu,

Ponositu čohu sajaliju,

Što od vode čoha crvenija,

A od sunca čoha rumenija;

Okiti se jedan srpski soko,

Pa posjede đoga od megdana,

Odmah pođe, u tazbinu dođe,

U tazbinu, u bila Kruševca,

Đe odskoro carstvo postanulo;

A viđe ga starac Jug Bogdane,

I viđe ga devet milih šura,

Sokolova devet Jugovića;

Mila zeta jedva dočekaše,

U naruče zeta zagrliše,

Vjerne sluge konja prifatiše,

Zeta vode na frenđiju kulu.

Kod gotove sovre zasjedoše,

Te gospodsku riječ besjeđahu;

Navališe sluge i sluškinje,

Neko dvori, neko vino služi.

Što bijaše rišćanske gospode,

Posjedaše te pijahu vino:

Uvrh sovre stari Jug Bogdane,

S desne strane uza ramo svoje

Sjede zeta Strahinića bana,

I tu sjede devet Jugovića,

Niza sovru ostala gospoda;

Ko l’ je mlađi, dvori gospodare.

No bijaše do devet šurnjaja,

No šurnjaje dvore uporedo,

Dvore svekra silna Jug-Bogdana,

I dvorahu svoje gospodare,

a najviše zeta ponosita;

A sluga im jedna vino služi,

Služi vino jednom kupom zlatnom,

Zlatna kupa devet bere litar’;

Ja da vidiš druge đakonije,

Đakonije, mloge gospoštine!

Kako, brate, đe je carevina.

Pozadugo bane gostovao,

Pozadugo bane začamao,

Ponosi se bane u tazbini.

Gospoštine što je u Kruševcu,

Dosadiše jutrom i večerom

Moleći se silnu Jug-Bogdanu:

„Gospodaru, silan Jug-Bogdane,

Ljubimo ti svilenoga skuta

I desnicu tvoju bilu ruku,

Nu potrudi čudo i gospodstvo,

I povedi mila zeta tvoga,

Nu dovedi Strahinića bana

U dvorove i u kuće naše,

Da mi neku poštu učinimo.“

Svakom Juže hatar navršuje.

Doke tako izredili bili,

Dugo bilo i vrijeme prođe,

I zadugo bane začamao;

No da vidiš jada iznenada!

Jedno jutro, kad ogrija sunce,

Mezil stiže i bijela knjiga

Baš od Banjske, od malena grada,

Od njegove ostarjele majke,

Banu knjiga na koljeno pade;

Kad razgleda i prouči knjigu,

Al’ mu knjiga dosta grdno kaže,

Knjiga kaže đe ga kune majka:

„Đe si, sine, Strahiniću bane?

Zlo ti bilo u Kruševcu vino!

Zlo ti vino, nesretna tazbina!

Viđi knjigu, nečuvenih jada!

Izubaha jedna pade sila,

Turski, sine, od Jedrene care,

A car pade u polje Kosovo,

A car pade, dovede vezire,

A vezire, nesretne većile.

Što je zemlje te oblada care,

Svu je tursku silu podigao,

U Kosovo polje iskupio.

Pritiskao sve polje Kosovo,

Uvatio vode obadvije:

Pokraj Laba i vode Sitnice

Sve Kosovo sila pritisnula.

Kažu, sine, i pričaju ljudi:

Od mramora do suva javora,

Od javora, sine, do Sazlije,

Do Sazlije na ćemer-ćuprije,

Od ćuprije, sine, do Zvečana,

Od Zvečana, kažu, do Čečana,

Od Čečana vrhu do planine

Turska sila pritisla Kosovo.

Pod broj, sine, na teftere kažu

No u cara sto hiljada vojske

Nekakvoga careva spahije,

Što imaju po zemlji timare

I što jedu ljeba carevoga

I što jašu konje od megdana,

Što ne nose po mlogo oruža,

Do po jednu o pojasu sablju;

U Turčina, u turskoga cara,

Kažu, sine, drugu vojsku silnu –

Ognjevite janjičare Turke,

Što Jedrene drže, kuću bilu,

Janjičara, kažu, sto hiljada;

Kažu, sine, i govore ljudi

U Turčina treću vojsku silnu –

Nekakoga Tuku i Mandžuku,

A što huče, a što grdno tuče.

U Turčina vojske svakojake,

U Turčina jednu kažu silu,

Samovoljna Turčin-Vlah-Aliju,

Te ne sluša cara čestitoga,

Za vezire nikad i ne misli,

Za carevu svu ostalu vojsku

A koliko mrave po zemljici;

Taku silu u Turčina kažu;

On beza zla, sine, proći ne šće,

Ne šće s carem, sine, na Kosovo,

Okrenuo drumom lijevijem,

Te na našu Banjsku udario,

Te ti Banjsku, sine, ojadio

I živijem ognjem popalio,

I najdonji kamen rasturio,

Vjerne tvoje sluge razagnao,

Staru majku tvoju ojadio,

Sa konjem joj kosti izlomio,

Vjernu tvoju ljubu zarobio,

Odveo je u polje Kosovo, –

Ljubi tvoju ljubu pod čadorom,

A ja, sine, kukam na garištu,

A ti vino piješ u Kruševcu!

Zlo ti vino napokonje bilo!“

Ja kad bane knjigu proučio,

Muka mu je i žao je bilo,

U obraz je sjetno, neveselo,

Mrke brke nisko objesio,

Mrki brci pali na ramena,

U obraz se ljuto namrdio,

Gotove mu suze udariti.

A viđe ga starac Jug Bogdane,

Viđe zeta jutru na uranku,

Planu Juže kako oganj živi,

Strahiniću zetu progovara:

„O moj zete, bog mi s tobom bio!

Što si, zete, jutros podranio?

A u obraz sjetno neveselo?

Od šta si se, zete, razdertio?

Na koga si s’, zete, ražljutio?

Al’ se šure tebe nasmijaše,

U jegleni ružno govoriše?

Al’ šurnjaje tebe ne dvoriše?

Al’ mahanu toj tazbini nađe?

Kaži, zete, šta je i kako je?“

Planu bane, pa mu progovara:

„Prođ’ se, taste, stari Jug-Bogdane!

Ja sam s šuram’ bio u lijepo,

A šurnjaje, gospodske gospođe,

Divno zbore, a divno me dvore,

Toj tazbini mojoj mane nema;

No da vidiš što sam neveseo:

Stiže knjiga od malene Banjske,

Baš od moje ostarjele majke;“

Kaže jade tastu na uranku,

Kako su mi dvori poharani,

Kako su mu sluge razagnate,

Kako li je majka pregažena,

Kako li je ljuba zarobljena:

„No moj taste, stari Jug-Bogdane,

Iako je moja danas ljuba,

Ljuba moja, al’ je šćera tvoja:

Sramota je i mene i tebe;

No moj taste, starac Jug-Bogdane,

Misliš li me mrtva požaliti,

Požali me dok sam u životu.

Molim ti se, i ljubim ti ruku,

Da daš mene đece devetoro,

Đecu tvoju, a šureve moje,

Da ja, taste, u Kosovo pođem,

Da potražim dušmanina moga,

A careva grdna hainina,

Koji mi je roblje zarobio;

A nemoj se, taste, prepanuti,

Ni za tvoju đecu ubrinuti;

Ja ću đeci, mojim šurevima,

Hoću njima ruho prom’jeniti,

A u tursko ruho oblačiti:

Oko glave bijele kauke,

A na pleći zelene dolame,

A na noge meneviš čakšire,

O pojasu sablje plamenite;

Prizvat sluge i kazaću junak,,

Neka sluge konje osedlaju,

Osedlaju, tvrdo opasuju,

Nek prigrću mrkim međedinam’:

Učiniću đecu janjičare;

Ja ću đecu šure sjetovati,

Kade sa mnom bidu kroz Kosovo,

A kroz vojsku cara na Kosovu,

Pred njima ću biti delibaša,

Nek se stide i nek se prepanu,

Nek se svoga boje starješine;

Ko gođ stane u carevoj vojski,

Ko gođ stane s nama govoriti,

Stane turski, okrene manovski,

Ja s Turcima mogu progovorit,

Mogu turski, i mogu manovski,

I arapski jezik razumijem,

I nakrpat sitno arnautski;

Provodiću đecu kroz Kosovo,

Svu ću vojsku tursku uvoditi,

Dok ja nađem dušmanina moga,

A Turčina silna Vlah-Aliju,

Koji mi je roblje porobio;

Nek šurevi bidu u nevolji,

El sam, taste, mogu poginuti;

Kod šureva neću poginuti

Jali rane lasno dopanuti“.

Kad to začu stari Jug Bogdane,

Planu Juže kako oganj živi,

Strahin-banu zetu progovara:

„Strahin-bane, ti moj zete mili,

Viđeh jutros da pameti nemaš.

Što mi đece išteš devetoro,

Da mi đecu vodiš u Kosovo,

U Kosovo, da ih kolju Turci,

Nemoj, zete, više progovarat,

Ne dam đece vodit u Kosovo,

Makar šćeri nigda ne vidio.

Mio zete, deli-Strahin-bane,

Rašta si se tako razdertio?

Znaš li, zete, ne znali te ljudi,

Al’ ako je jednu noć noćila,

Jednu noćcu s njime pod čadorom,

Ne može ti više mila biti:

Bog j’ ubio, pa je to prokleto,

Voli njemu nego tebe, sine;

Neka ide, vrag je odnesao!

Boljom ću te oženiti ljubom,

S tobom hoću ladno piti vino,

Prijatelji biti do vijeka;

A ne dam ti đecu u Kosovo.“

Planu bane kako oganj živi,

U ijedu i toj muci ljutoj

Ne šće viknut ni prizvati slugu,

Za seiza ni habera nema,

No sam ode k đogu u ahare.

Ja kako ga bane osedlao,

Kako li ga tvrdo opasao!

Pa zauzda đemom od čelika,

Pred dvore ga vodi u avliju

K binjektašu bijelu kamenu,

Pa se đogu fati na ramena.

Pogleduje devet svojih šura,

A šurevi u zemljicu crnu.

Ban poglednu pašenoga svoga,

Nekakoga mlada Nemanjića,

A Nemanjić gleda u zemljicu.

Kad pijahu vino i rakiju,

Svi se fale za dobre junake,

Fale s’ zetu i bogom se kunu:

„Volimo te, Strahiniću bane,

No svu zemlju našu carevinu.“

Al’ da vidiš jala na nevolji!

Banu jutros nema prijatelja:

Nije lasno u Kosovo poći.

Viđe bane đe mu Druga nema,

Sam otide poljem kruševačkim.

Ja kad bio niz široko polje,

Obzire se ka Kruševcu b’jelu,

Neće li se šure prisjetiti,

Neće li se njima ražaliti;

A kad viđe jutros na nevolji

Će mu nema glavna prijatelja,

Pade na um, pa se dosjetio

Za njegova hrta Karamana,

Koga voli nego dobra đoga,

Te priviknu iz bijela grla,

Ostalo je hrče u aharu;

Začu glasa, hitro potrčalo

Dok u polju pristiže đogina,

Pokraj đoga hrče poskakuje,

A zlatan mu litar pozvekuje;

Milo bilo, razgovori s’ bane

Ode bane na konju đoginu,

Te prijeđe polja i planine;

Ja kad dođe u polje Kosovo,

Kad sagleda po Kosovu silu,

Al’ se bane malo prepanuo,

Pa pomenu boga istinoga,

U ordiju tursku ugazio.

Ide bane po polju Kosovu,

Ide bane na četiri strane,

Traži bane silna Vlah-Aliju,

Al’ ne može bane da ga nađe;

Spušti s’ bane ka vodi Sitnici,

Na jedno je čudo nagazio:

Na obali do vode Sitnice

Jedan zelen tu bijaše čador;

Širok čador polje pritisnuo,

Na čadoru od zlata jabuka,

Ona sija kako jarko sunce;

Pred čadorom pobijeno koplje,

A za koplje vranac konjic svezan,

Na glavi mu maha stambolija,

Bije nogom desnom i lijevom.

Kad to viđe Strahiniću bane,

Prohesapi i umom premisli:

Baš je čador silna Vlah-Alije,

Te đogina konja prigonjaše,

Koplje junak skide sa ramena,

Te čadoru vrata otvorio,

A da vidi ko je pod čadorom;

Ne bijaše silan Vlah-Alija,

No bijaše jedan stari derviš,

Bijela mu prošla pojas brada,

S njime nema nitko pod čadorom,

Bekrija je taj nesrećan derviš,

Pije Turčin vino kondijerom,

No sam lije, no sam čašu pije,

Krvav derviš bješe do očiju;

Kad ga viđe Strahiniću bane,

Te mu selam turski nazivaše,

Pijan derviš okom razgledaše,

Pa mu mučnu riječ progovara:

„Da si zdravo, deli Strahin-bane

Od malene Banjske kraj Kosova.“

Planu bane, prepade se ljuto,

Te dervišu turski odgovara:

„Bre, dervišu, nesretna ti majka!

Rašta piješ, rašta se opijaš,

Te u piću grdno progovaraš

I Turčina zoveš kaurinom?

Šta pominješ nekakoga bana?

Ovo nije Strahiniću bane,

No ja jesam carevi delija:

Jedeci se carski pokidaše,

U ordiju tursku pobjegoše,

Sve delije hitro potrčaše,

Da jedeke caru pofatamo;

Ako kažem caru, ja veziru,

Koju si mi riječ besjedio,

Hoćeš, stari, jada dopanuti.“

Grohotom se derviš osmjenuo:

„Ti, delijo, Strahiniću bane!

Znaš li, bane, ne znali te jadi,

Da sam sade na Goleč-planini,

Da te vidim u carevoj vojsci,

Poznao bih tebe i đogina,

I tvojega hrta Karamana,

Koga voliš nego dobra đoga.

Znaš li, bane od malene Banjske!

Poznajem ti čelo kako ti je,

I pod čelom oči obadvije,

I poznajem oba mrka brka.

Znaš li, bane, ne znalo te čudo,

Kad zapadoh ropstva u vijeku,

Panduri me tvoji uhitiše

U Suhari vrhu na planini,

U ruke me tvoje dodadoše,

Ti me baci na dno od tamnice,

Te robovah i tamnicu trpljeh

I začamah za devet godina;

Devet prođe, a stiže deseta,

A tebe se, bane, ražalilo,

Te ti zovnu Rada tamničara,

Tvoj tamničar na tamnička vrata,

Izvede me k tebe u avliju.

Znaš li, bane, znaš li, Strahiniću,

Kad zapita i mene upita:

„Ropče moje, zmijo od Turaka,

Đe propade u tamnici mojoj!

Mož’ li s’, robe, junak otkupiti?“

Ti me pitaš, ja pravo kazujem:

„Mogao bih život otkupiti,

Tek da mi se dvora dovatiti,

Očevine i pak postojbine;

Imao sam nešto malo blaga,

Mloge lave i mloge timare,

Mogao bih otkup sastaviti;

Al’ mi, bane, vjerovati nećeš

Da me pustiš dvoru bijelome:

Tvrda ću ti jamca ostaviti,

Tvrda jamca, boga istinoga,

Drugog jamca  božu vjeru tvrdu,

Kako ću ti otkup donijeti.“

I ti, bane, povjerova mene,

I pušti me dvoru bijelome,

Očevini i toj postojbini;

A kad dođoh grdnoj postojbini,

Tamo su me jadi zabušili:

U dvorove, postojbinu moju,

U dvorove kuga udarila,

Pomorila i muško i žensko,

Na odžaku niko ne ostao,

No ti moji dvori propanuli,

Propanuli, pa su opanuli,

Iz duvara zovke proniknule;

Što su bili lavi i timari,

Pojagmili Turci na miraze;

Kad ja viđeh dvore zatvorene:

Nesta blaga, nesta prijatelja;

Nešto mislih, pa na jedno smislih:

Mezilskih se ja dofatih konja,

Te otidoh gradu Jedrenetu,

Odoh k caru i odoh k veziru,

Viće vezir, pa dokaza caru

Ja kakav sam junak za megdana;

Ođede me carevi vezire,

Ođede me i čador mi dade;

Car mi dade od megdana vranca,

I dade mi svijetlo oružje;

Potpisa me carevi vezire

Da sam vojnik caru dovijeka.

A ti, bane, danas k mene dođe

Da ti uzmeš tvoje dugovanje,

A ja, bane, ni dinara nemam.

Strahiniću, jada dopanuo!

Đe ti dođe da pogineš ludo

U Kosovu u vojsci carevoj!“

Viđe bane, poznade derviša,

Od đogata konja odsjedaše,

Pak zagrli stariša derviša:

„Bogom brate, starišu dervišu,

Na poklon ti moje dugovanje!

Ja ne tražim, brate, ni dinara,

Ni ja tražim tvoje dugovanje,

No ja tražim silna Vlah-Aliju,

Koji mi je dvore rasturio,

Koji mi je ljubu zarobio;

Kaži mene, starišu dervišu,

Kaži mene moga dušmanina!

Bratimim te i jošte jedanput,

Nemoj mene vojsci prokazati,

Da me vojska turska ne opkoli.“

No se derviš bogom proklinjaše:

„Ti, sokole, Strahiniću bane,

Tvrđa mi je vjera od kamena.

Da ćeš sade sablju povaditi,

Da ćeš pola vojske pogubiti,

Nevjere ti učiniti neću,

Ni tvojega ljeba pogaziti:

Iako sam bio u tamnici,

Dosta si me vinom napojio,

Bijelijem ljebom naranio,

A često se sunca ogrijao,

Puštio si mene veresijom;

Ne izdadoh ni dodadoh tebe,

Ne svjerovah, eli nemah otkud;

Od mene se nemoj pobojati.

A što pitaš i razbiraš, bane,

Za Turčina silna Vlah-Aliju,

On je bijel čador razapeo

Na Goleču, visokoj planini;

Tek ti hoću, bane, progovorit:

Jaši đoga, bježi iz Kosova,

El ćeš, bane, poginuti ludo:

U sebe se pouzdati nemoj,

Ni u ruku, ni u britku sablju,

Ni u tvoje koplje otrovano;

Turčinu ćeš na planinu doći,

Hoćeš doći, al’ ćeš grdno proći:

Kod oruža i kod konja tvoga

Živa će te u ruke fatiti,

Hoće tvoje salomiti ruke,

Živu će ti oči izvaditi“.

Nasmija se Strahiniću bane:

„Bogom brate, starišu dervišu!

Ne žali me, brate, od jednoga,

Tek me vojsci turskoj ne prokaži.“

A Turčin mu riječ progovara:

„Čuješ li me, deli Strahin-bane!

Tvrđa mi je vjera od kamena:

Da ćeš sade đoga naljutiti,

Da ćeš sade sablju povaditi,

Da ćeš satrt pola caru vojske,

Nevjere ti učiniti neću,

Ni Turcima prokazati tebe.“

Zbori bane, pa podrani otlen,

Obraća se sa konja đogina:

„O moj brate, starišu dervišu,

Pojiš konja jutrom i večerom,

Pojiš konja na vodi Sitnici,

Nu uvjedžbaj i pravo mi kaži,

Đe su brodi na toj vodi ladnoj,

Da ja moga konja ne uglibim?“

A derviš mu pravo odgovara:

„Strahin-bane, ti sokole srpski!

Tvome đogu i tvome junaštvu

Svud su brodi đe gođ dođeš vodi.“

Ban udari, vodu prebrodio,

I primi se na konju đoginu,

Primi s’ bane uz Goleč planinu;

On je ozdo, a sunašce ozgo,

Te ogrija sve polje Kosovo,

I obasja svu carevu vojsku.

Al’ da vidiš silna Vlah-Alije!

Svu noć ljubi Strahinovu ljubu

Na planini Turčin pod čadorom;

U Turčina grdan adet bješe:

Kail svaki zaspat na uranku,

Na uranku, kad ogr’jeva sunce;

Oči sklopi, te boravi sanak;

Koliko je njemu mila bila

Ta robinja ljuba Strahinova,

Panuo joj glavom na krioce,

Ona drži silna Vlah-Aliju,

Pa čadoru otvorila vrata,

Ona gleda u polje Kosovo,

Te ti tursku silu razgleduje,

Pregleduje kaki su čadori,

Pregleduje konje i junake;

Za jad joj se oči otkinuše,

Te poglednu niz Goleč planinu,

Viđe okom konja i junaka;

Kako viće i okom razgleda,

Turčina je dlanom ošinula,

Ošinu ga po desnom obrazu,

Ošinu ga, pa mu progovara:

„Gospodare, silan Vlah-Alija!

Nu se digni, glavu ne digao!

Nu opasuj mukadem-pojasa,

I pripasuj svijetlo oružje,

Eto k nama Strahinića bana,

Sad će tvoju glavu ukinuti,

Sad će mene oči izvaditi.“

Planu Turčin kako oganj živi,

Planu Turčin i okom poglednu,

Pa se Turčin grotom nasmijao:

„Dušo moja, Strahinova ljubo,

Čudno li te Vlašče prepanulo!

Od njega si džasa zadobila;

Kad t’ odvedem gradu Jedrenetu,

Ban će ti se i onđe prizirat:

Ono nije Strahiniću bane,

Već je ono carev delibaša;

K mene ga je care opravio,

Jal’ je care, jal’ Memed vezire,

Da me care zove na predaju,

Da ja vojsku caru ne rasturam:

Prepali se carevi veziri

Da im počem sablju ne udarim;

No da možeš okom pogledati,

Ti se, dušo, nemoj prepanuti

Kad potegnem moju britku sablju,

Te ošinem car’va delibašu,

Neka drugog već ne šilje k mene.“

Strahinova progovara ljuba:

„Gospodare, silan Vlah-Alija!

Ta l’ ne vidiš? ispale ti oči!

Ono nije carevi delija,

Moj gospodar Strahiniću bane,

Ja poznajem čelo kako mu je

I pod čelom oči obadvije,

I njegova oba mrka brka,

I pod njime puljata đogata,

I žutoga hrta Karamana;

Ne šali se glavom, gospodaru!“

Ja kad začu Ture Vlah-Alija,

Kako li se Ture pridrnulo,

Te poskoči na lagane noge,

Opasuje mukadem-pojasa,

A pinjale ostre za pojasa,

I tu britku sablju pripasuje,

A sve vrana konja pogleduje.

U to doba bane pristasao;

Mudar bane, pak je ištetio:

Na jutru mu ne zva dobro jutro,

Niti turski selam nazivaše,

No mu grdnu riječ progovara:

„A tu li si, jedan kopilane,

Kopilane, carev hainine!

Čije li si dvore poharao?

Čije li si roblje porobio?

Čiju l’ ljubiš pod čadorom ljubu?

Izlazi mi na megdan junački!“

Skoči Turčin ka da se pridrnu,

Jednom kroči, do konja dokroči,

Drugom kroči, konja pojahao,

Pritegnu mu obadva dizđena.

Al’ ne čeka Strahiniću bane,

No na njega đoga nagonjaše,

Pa na njega bojno koplje pušti;

Udari se junak na junaka;

Pruži ruke silan Vlah-Alija,

U ruku mu koplje ufatio,

Pa ti banu riječ progovara:

„Kopilane, Strahiniću bane,

A šta li si, Vlašče, premislilo?

Nijes’ ovo babe šumadinske,

Da razgoniš i da nabrekuješ,

No je ovo silan Vlah-Alija,

Što s’ ne boji cara ni vezira;

Što j’ u cara vojske državine,

Čini mi se sva careva vojska

Kao mravi po zelenoj travi;

A ti, more, megdan da dijeliš!“

To mu reče, bojno koplje pušti,

Od prve ga obraniti šćaše;

Bog pomože Strahiniću banu,

Ima đoga konja od megdana:

Kako koplje na planini zviznu,

Soko đogo pade na koljena,

Iznad njega koplje preletilo,

Udarilo o kamen studeni,

Natroje se koplje salomilo:

Do jabuke i do desne ruke.

Dok satrše ona koplja bojna,

Potegoše perne buzdohane:

Kad udara silan Vlah-Alija,

Kad udara Strahinića bana,

Iz sedla ga konju izgonjaše,

A na uši đogu nagonjaše;

Bog pomože Strahiniću banu,

Ima đoga konja od megdana,

Što ga danas u Srbina nema,

U Srbina, niti u Turčina,

Uzmahuje i glavom i snagom,

Te u sedlo baca gospodara;

Kad udara Strahiniću bane

Mučnu alu silna Vlah-Aliju,

Iz sedla ga maći ne mogaše,

Tonu vrancu konju do koljena

U zemljicu noge sve četiri.

Buzdohane perne polomiše,

Polomiše i pera prosuše,

Pa su britke sablje povadili,

Da junački megdan podijele.

No da vidiš Strahinića bana,

Kaku ima sablju o pojasu:

Kovala su sablju dva kovača,

Dva kovača i tri pomagača,

Od neđelje opet do neđelje,

Od čelika sablju pretopili,

U ostricu sablju ugodili;

Turčin manu, a dočeka bane,

Na sablju mu sablju dočekao,

Po poli mu sablju presjekao;

Viđe bane, pa se razradova,

Ljuto savi i otud i otud,

Eda bi mu glavu osjekao,

Jal’ Turčinu ruke obranio;

Udari se junak na junaka,

Ne da Turčin glavu ukinuti,

Ne da svoje ruke ištetiti,

No se brani s onom polovinom:

Polovinu na vrat naturaše,

I svojega vrata zaklonjaše,

I banovu sablju oštrpkuje,

Sve otkida po komat i komat.

Obadvije sablje isjekoše,

Do balčaka sablje dogoniše,

Pobaciše njine odlomčine,

Od hitrijeh konja odskočiše,

Za bila se grla dovatiše,

Te se dvije ale poniješe

na Goleču, na ravnoj planini;

Nosiše se ljetni dan do podne,

Dok Turčina pjene popanuše,

Bijele se kako gorski snijeg,

Strahin-bana b’jele, pa krvave,

Iskrvavi niz prsi haljine,

Iskrvavi čizme obadvije.

A kad banu muka dosadila,

Tada bane riječ progovara:

„Ljubo moja, tebe bog ubio!

Koje jade gledaš na planini?

No ti podbi jedan komat sablje,

Udri, ljubo, mene, ja Turčina:

Misli, ljubo, koga tebe drago.“

Ali Turčin ljuto progovara:

„Dušo moja, Strahinova ljubo,

Nemoj mene, no udri Strahina,

Nigda njemu mila biti nećeš,

Prijekorna biti do vijeka:

Koriće te jutrom i večerom

Đe si bila sa mnom pod čadorom;

Mene biti mila do vijeka,

Odvešću te Jedrenetu gradu,

Narediću tridest sluškinjica,

Nek ti drže skute i rukave,

Raniću te medom i šećerom,

Okititi tebe dukatima

Savrh glave do zelene trave;

Udri sade Strahinića bana!“

Žensku stranu lasno prevariti:

Lako skoči ka da se pomami,

Ona nađe jedan komat sablje,

Zavi komat u vezeni jagluk,

Da joj bilu ruku ne obrani,

Pa obleće i otud i otud,

Čuva glavu Turčin-Vlah-Alije,

A ošinu gospodara svoga,

Gospodara Strahinića bana,

Povrh glave po čekrk-čelenci

I po njeg’vu bijelu kauku;

Presječe mu zlatali-čelenku,

I presječe bijela kauka,

Malo rani glavu na junaku,

Poli krvca niz junačko lice,

Šćaše zalit oči obadvije.

Prepade se Strahiniću bane

Đe pogibe ludo i bezumno,

A nešto se bane domislio,

Viknu bane iz bijela grla

Nekakoga hrta Karamana,

Što je hrče na lov naučio;

Viknu bane i opet priviknu,

Skoči hrče i odmah dotrča,

Te banovu ljubu dovatilo;

Al’ je ženska strana strašivica,

Strašivica svaka od paščadi,

Baci komat u zelenu travu,

Ljuto vrisnu, daleko se čuje,

Žuta hrta za uši podbila,

Te se s njime kolje niz planinu,

A Turčinu oči ispadoše,

Koliko mu nešto žao bješe,

Te on gleda što se čini šnjome;

Ali banu druga snaga dođe,

Druga snaga i srce junačko,

Te omanu tamo i ovamo,

Dok Turčina s nogu ukinuo.

Koliko se bane uostrio,

On ne traži ništa od oruža,

No mu grlom bane zapinjaše,

A pod grlom zubom dovataše,

Zakla njega kako vuče jagnje;

Skoči bane pa iz grla viknu,

Te nabreknu onog hrta žuta,

Doke svoju kurtalisa ljubu.

Zape ljuba bježat niz planinu,

Ona šćaše bježat u Turaka,

Ne dade joj Strahiniću bane,

Za desnu je ruku uhitio,

Privede je k puljatu đogatu,

Pa se đogu fati na ramena,

Turi ljubu za se na đogina,

Pa pobježe bane uprijeko,

Uprijeko, ali poprijeko.

Otkloni se od te sile turske,

Te dolazi u ravna Kruševca,

U Kruševac, u tazbinu svoju.

Viđe njega starac Jug Bogdane,

A srete ga devet milih šura;

Ruke šire, u lica se ljube,

Za lako se upitaše zdravlje;

A kad viđe stari Jug Bogdane

Obranjena zeta i čelenku,

Prosu suze niz gospodsko lice:

„Vesela ti naša carevina!

Međer ima u cara Turaka,

Međer ima silnijeh junaka,

Koji zeta obraniše moga,

Koga danas u daleko nema.“

Šurevi se njemu prepadoše.

Progovara Strahiniću bane:

„Nemoj mi se, taste, raskariti,

Ni vi, moje šure, prepanuti;

U cara se ne nađe junaka

Da dohaka mene i obrani;

Da vi kažem ko me obranio,

Od koga sam rane dopanuo:

Kad dijelih megdan sa Turčinom,

O moj taste, stari Jug-Bogdane,

Onda mene ljuba obranila,

Ljuba moja, mila šćera tvoja, –

Ne šće mene, pomože Turčinu.“

Planu Juže kako oganj živi,

Viknu Juže đece devetoro:

„Povadite nože devetore,

Na komate kuju iskidajte!“

Silna đeca baba poslušaše,

Te na svoju sestru kidisaše,

Al’ je ne da Strahiniću bane,

Šurevima riječ govoraše:

„Šure moje, devet Jugovića!

Što se, braćo, danas obrukaste?

Na koga ste nože potrgnuli?

Kad ste, braćo, vi taki junaci,

Kamo noži, kamo vaše sablje,

Te ne biste sa mnom na Kosovu,

Da činite s Turcima junaštvo,

Desite se mene u nevolji?

Ne dam vašu sestru poharčiti,

Bez vas bih je mogao stopiti,

Al’ ću stopit svu tazbinu moju,

Nemam s kime ladno piti vino;

No sam ljubi mojoj poklonio.“

Pomalo je takijeh junaka

Ka što bješe Strahiniću bane.

Boško Orlić

Pogledajte i druge Lava LAB kolumne ovde.