Aprila 2027. godine ističe mandat sadašnjem predsedniku Republike Srbije, dok u decembru 2027. godine ističe mandat poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovi mandati se naravno mogu skratiti, ali se ne mogu produžiti.
Obrni, okreni, izbora u Srbiji će biti, najkasnije na proleće 2027. godine…
Što opet znači, kakva god da je „strategija“ vladajuće partije, ova 2026. godina (bilo u njoj izbora, ili čekajući redovne) nam je u najmanju ruku predizborna, odnosno godina izborne kampanje i pozicioniranja političkih subjekata, a vrlo verovatno i izborna!
O parlamentarnim izborima smo na Lavi (i kolega i ja), u više navrata, pisali manje-više sve, na šta se moralo osvrnuti (što nikako ne znači da nećemo još više), ali o predsedničkim izborima, malo šta da smo „palamudili“…
Pa da ispravimo i tu nepravdu…
U skladu sa važećim ustavnim i zakonskim rešenjima (mada se spominje promena ustava, pa čak i potpuno novi ustav) predsednik Republike Srbije se bira na tajnim, opštim i neposrednim izborima, po većinskom, dvokružnom sistemu. Pravo da se kandiduju imaju svi punoletni državljani Republike Srbije sa pravom glasa (znači nije dovoljna samo poslovna sposobnost, već morate biti i upisani u birački spisak). Za kandidaturu je potrebno sakupiti 10.000 potpisa podrške državljana Republike Srbije sa pravom glasa, a pobednik je kandidat koji u prvom krugu osvoji više od ½ glasova izašlih birača. Ukoliko u prvom krugu niko nema apsolutno poverenje birača, dva kandidata sa najvećim brojem glasova iz prvog kruga, idu u drugi krug i tada pobeđuje kandidat koji dobije prostu većinu glasova izašlih birača.
Predsednik se bira na mandat od pet godina i najviše dva puta može obavljati ovu funkciju.
Ovo pak znači, da Aleksandar Vučić, više nema ustavnu mogućnost da bude kandidovan, pa time ni biran za predsednika Republike.
Čini se da će ova 2026. godina, biti „zabavnija“ od onoga što nam se činilo na prvi pogled…
Podsetiću, do promena „režima“ 2000. (Koštunica vs Milošević) pa potom i 2012. godine (Nikolić vs Tadić), je došlo upravo pobedom izazivača na predsedničkim izborima. Ta „predsednička“ pobeda je potom samo materijalizovana na parlamentarnim izborima.
Predsednik Republike Srbije uživa ogroman autoritet u narodu, samim tim što je jedini funkcioner koji je izabran pod svojim imenom i prezimenom… Svi ostali funkcioneri (vršioci vlasti), ili su izabrani na nekim listama, ili nisu birani neposredno od strane građana, ili su pak postavljeni od strane za to nadležnih organa…
Neposredni izbori za predsednika daju i ogromnu političku moć izabranom kandidatu, koja direktno izvire iz broja glasova koje dobije na izborima.
Ne mislim ništa loše o gospodinu Jankoviću, ili pak o gospodinu Ponošu (čak naprotiv), ali pre predsedničke kandidature, radilo se o (ispod) prosečnim političarima, sa nespornim profesionalnim ugledom, ali sa minimalnim uticajem na kreiranje politike, čak i u sopstvenim strankama, a kamo li u Republici. Samom kandidaturom, obojica su (naglo) izrasla u respektabilne političke ličnosti, sa vrlo velikim uticajem u kreiranju opozicione politike.
A obojica su izgubili izbore još u prvom krugu!
Pa… s obzirom da Vučić ne može da se kandiduje… pred nama su, najmanje tri mogućnosti, dve vanredne i jedna redovna…
Krenućemo od najmanje verovatnih i završiti sa redovnim tokom stvari, a vreme će pokazati šta i kako će se desiti.
Prva mogućnost (i najmanje verovatna) jeste donošenje novog Ustava. Kakvo god bilo novo ustavno rešenje u odnosu na predsednika Republike, novi ustav podrazumeva, da ni jedan građanin Republike Srbije nije biran ni na jednu funkciju u skladu sa tim-novim normama, pa bi svi građani imali mogućnost da se kandiduju (uključujući i AV bez obzira na prethodna dva mandata), ukoliko ispunjavaju novim ustavom propisane kriterijume.
Sada, za donošenje novog ustava je potrebno uspostaviti kakav-takav kompromis između svih političkih činilaca, ne samo u odnosu na predsedničku funkciju, nego i u odnosu na položaj Kosova i Metohije, slobode i prava, pravosuđe (uključujući i advokaturu), narodnu skupštinu, ukupan politički sistem (i da ne nabrajamo dalje), tako da je, u današnjim uslovima, praktično nemoguće da se ovo dogodi, pa se sa ovom mogućnošću (iako postoji) nećemo dalje baviti.
Sledeći predsednički (a i parlamentarni) izbori, sigurno će se održati po „mitrovdanskom“ ustavu.
Druga mogućnost je promena postojećeg Ustava i to samo u odnosu na izbor predsednika Republike. Bilo da se omogući više od dva mandata sadašnjem predsedniku (nešto slično kao u Rusiji i Kini), bilo da se umesto neposrednog izbora za predsednika, predvidi njegovo posredno biranje u skupštini Srbije. Ova opcija (promena postojećeg Ustava) takođe je malo verovatna, s obzirom da bi zahtevala dvotrećinsku većinu u skupštini Srbije, pa potom i potvrdu na referendumu od strana građana Srbije.
Podsetiću, Skupština Srbije ima 250 narodnih poslanika, od čega vladajuća koalicija ima 129. Dve trećine je cca 165 narodnih poslanika, tako da sve sa poslanicima nacionalnih manjina, za dvotrećinsku većinu fali bar tri narodna poslanika.
Iako je set „pravosudnih promena“ Ustava prošao relativno lako, čini se da promena ustavnih odredbi o predsedniku, u današnjoj Srbiji, ne bi išla kao po loju i da bi verovatno izazvao ogromno nezadovoljstvo najvećeg broja građana, a vrlo lako moguće i propast samog referenduma.
Ipak, ovu mogućnost, iako je malo verovatna, ne treba isključiti. Već se dešavalo i to u političkim sistemima koji su (uslovno rečeno) prijateljski Srbiji. Prvo je to uradio Erdogan (mada ne po ovom modelu), potom Putin, brat Si takođe, a i Tramp uveliko najavljuje svoj treći mandat…
Ova opcija (promena Ustava), koliko god da je „bolna“ u odnosu na pravnu sigurnost, izborni sistem i demokratiju, ipak je za režim mnogo sigurnija, nego nekakav kandidat koji možda i izgubi… jer, kako već rekosmo, Vučić ne može da se kandiduje.
Pošteno je reći i da je sam predsednik, u više navrata, izjavio da nema nameru da (bar u tom delu) menja Ustav, niti da se kandiduje po treći put! No, osim Trampa i svi ostali su identično pričali…
Treća i za sada najrealnija mogućnost, su predsednički izbori, po sadašnjem Ustavu, uz možda male, ali suštinski nebitne (samo tehničke), promene Zakona o izboru predsednika Republike.
To nas dovodi do jako zanimljivog pitanja, koje se uopšte (ili bar ne u tolikoj meri) ne javlja kod parlamentarnih izbora, a to je pitanje ličnosti kandidata.
Obrni, okreni, koliko god da bude kandidata na predsedničkim izborima, sve se svodi na dva imena. Kandidata vlasti i kandidata opozicije.
U sadašnjem političkom trenutku, za vlast, sve osim pobede u prvom krugu je preveliki rizik. U normalnim demokratijama (slažem se da Srbija to nije) uobičajeno je, da se u drugom krugu, sva opoziciono nastrojena javnost, udruži u samo jednom cilju, pobede nad kandidatom vlasti. Ovakav scenario je i u Srbiji 2026/27 realno ostvariv, obzirom da ako se namiriše „krv“, opoziciona javnost će zasigurno odustati od bilo kakvih levo-desnih podela i dati glas, ako ne za opozicionog kandidata, ono sigurno protiv kandidata vlasti.
Režim u Srbiji je svestan političkog trenutka u kome se nalazimo, možda čak i više od opozicije, pa će sva pažnja i biti usmerena na izbor odgovarajućeg kandidata.
Ipak, postavlja se pitanje, koliko Vučiću odgovara kandidat, koji je u stanju da u prvom krugu predsedničkih izbora, dobije nadpolovično poverenje birača. Zna on i sam šta je uradio Nikoliću i koliku političku težinu nosi podrška apsolutne većine Srba.
S druge strane, još uvek se nije profilisala (doduše niko nije ni pokušao da je napravi) dovoljno jaka ličnost, oko koje bi se okupila sva opoziciona javnost… Čini se da se ni malo ne razmišlja o pobedničkoj strategiji, a da se čak ni taktika ne naslućuje.
Ako sa strane režima možemo i da percipiramo Miloša Vučevića (gradonačelnik Novog Sada, ministar odbrane, predsednik SNS-a, predsednik vlade i nesumnjivi lojalista) kao kandidata vlasti, sa opozicione strane – muk… Kao da predsednički izbori, po redovnom toku stvari, nisu prvi na redu!
Sva je prilika, da će nas (slično kao i putare sneg) iznenaditi izbori u decembru!
Pa, ne pristajem!!!