Sve nacije izgrađene su na ideji o izuzetnosti. Sve tvrde da su posebne, drugačije, bolje od drugih nacija, prvenstveno od onih koje ih okružuju, s kojima dele mnogo toga zajedničkog. Frojd je to zvao „narcisizam malih razlika“.
Izuzetnost je, dakle, u samom srcu nacije. To može biti izuzetnost u ratovanju, u žrtvovanju, u sportu, umetnosti, industriji… Praktično, u bilo kojoj disciplini. Kad se ustanovi šta je to što naciju čini izuzetnom, počinje proces stvaranja mitova. Potom se upreže školski sistem, a kasnije se, istorijski gledano, upreže i medijski sistem. Cilj je da se svima utuvi u glavu u čemu smo to bolji od drugih i zašto je to činjenica koja se ne sme preispitivati.
Jasno je da ne mogu svi biti izuzetni, posebno ne u istim „disciplinama“. Nacije koje se kupaju u blatu narcisizma malih razlika suočene su s još većim problemom, jer su prinuđene da se takmiče s odrazom u ogledalu. Teško je graditi izuzetnost u tom okruženju bez besomučnog laganja.
Pitanje koje se nekako nameće glasi: Mogu li se nekako postaviti objektivni kriterijumi na osnovu kojih ćemo moći da kažemo kako je neka nacija izuzetna u određenim oblastima? Odgovor, čini se, nije moguće dati. Svako će osporavati druge, a sebe uzdizati u nebesa. Sve to zvuči kao svađa s velikim potencijalom za fizičko nasilje s mogućim smrtnim ishodom.
Ipak, možda možemo pozitivno odgovoriti na ovo pitanje. Ovo je jedan pokušaj. Odgovor bi mogao biti jednostavan, samo treba izaći iz grotla i celu priču posmatrati s bezbedne distance. Na sve to trebalo bi gledati kao na pravu dramu, pozorišnu predstavu u kojoj smo mi publika, a ne i učesnici. Onda je sve lako. Prvo, o izuzetnosti nacije ne može se govoriti unutar same nacije; narcisoidnost ne dozvoljava njenim pripadnicima da misle kritički, pa njihov sud treba zanemariti u ovom odgovoru.
Objektivna vrednost jedne nacije vidi se kristalno jasno kad se nabroji šta sve drugi (oni koji nisu pripadnici te nacije) žele od onoga što „proizvodi“ nacija čiju vrednost „merimo“. Reč „proizvodi“ može biti pod znacima navoda, a i ne mora. To mogu biti fizički proizvodi. Uspešne nacije prave, recimo, automobile koje drugi i te kako žele. Ili telefone. Jabuke ne spadaju u tu kategoriju, a ni aluminijum. To drugi ne žele, to im treba. Drugi će to nabaviti jer moraju jesti i jer prave, šta znam, avione. Ako, međutim, drugi žele da lete tim avionima, onda je uspešna tek ona nacija koja ih proizvodi.
Ako stavimo proizvode pod znake navoda, možemo govoriti o želji drugih da uče jezik, da gledaju filmove, da se leče u bolnicama, da kopiraju određeni životni stil, da čitaju knjige, slušaju muziku, razumeju kulturu, proučavaju istoriju… Cela fora je u tome da drugi nešto žele što mi imamo. Nije neki rezultat da od nas uzimaju nešto, što god to bilo, samo zašto što im to treba.
U tom ključu, akcija „Proizvedeno u Srbiji“ nema nikakvog smisla. To znači da teramo ljude da kupuju proizvode iz patriotskih razloga, a ne zato što ih žele. U slučaju da stvarno to žele, na etiketi može pisati bilo šta.
Želja može biti ugrađena kao neki implantat, mogao bi neko prigovoriti. To jeste glavna funkcija onoga što zovemo meka moć. Već je ispričana ta priča: gledamo američke filmove i tako prihvatamo njihove ideje, pa onda kupujemo koka-kolu ili navijamo za lika iz CIA, iako je on negativac.
Ali nema meke moći ako nema želje da se „konzumira“ nešto što nosi tu meku moć. Morate želeti da gledate film o liku CIA kako bi meka moć funkcionisala. Dakle, nacija mora biti uspešna da bi uopšte mogla valjati meku moć na crnom tržištu moći.
Ukratko, nacija je uspešna ako drugi žele njene produkte.
Druga velika nacionalna tema jeste uspeh pojedinaca van granica zemlje. Kako to vrednovati u kontekstu nacionalnog uzdizanja. Ukoliko te pojedince posmatramo kao proizvode jedne nacije, onda razmišljanje ide u dva pravca.
Ukoliko su pojedinci/proizvod iskovani ispod domaćeg čekića i nakovnja pa su otišli u beli svet, mogu se brojati kao uspeh nacije. Međutim, ako su otišli kao prazne table, pa su tamo sve naučili i postali to što su sad, oni zapravo nisu uspešan produkt nacije, već se samo zlorabe kao domaći proizvod, a u stvari to nisu. Guranjem tih pojedinaca na listu nacionalnih uspeha poručuje se da su krv i tlo mera svih vrednosti. Tako se gradi put u pakao sa šest traka. Ako niko ne želi vaše proizvode, sa znacima navoda i bez njih, ako su se vaši uspešni pojedinci ovde samo rodili – onda je vaša nacija u problemu. U tom slučaju, priča o uspehu lažira se kako bi se održao klimavi i mitologizovani sistem. Nema refleksije, nema autoironije, nema kritike… Sve se mora ugasiti da bi se održala lažna slika o uspehu. U tom popunjavanju rupa, koje se pojavljuju na svim mestima bez prekida, oni koji su izuzetni a nisu otišli – mogu sesti i plakati. Naciju koja sebe laže da je izuzetna ne zanimaju izuzetni pojedinci koji joj se nude na domaćem tržištu. Oni joj ne trebaju, jer bi sigurno nešto pokvarili svojim „filozofiranjem“. Oni se mogu lepo spakovati i biti izuzetni na nekom drugom mestu – mi ćemo o njima govoriti tek kad nešto urade tamo negde. Naciji koja je izuzetna samo na papiru ne trebaju pojedinci, trebaju joj isključivo oni prosečni koji veruju da su izuzetni. A to je oprobani recept za neuspeh.