U2 su već dugo vrhunska koncertna atrakcija. To nije samo koncert, već je reč o pravom spektaklu, o osmišljenom programu, ogromnom ekranu, zapravo dva ekrana koji vidi publika s dve strane… Između ekrana je napravljena staza tako da Bono može tuda da hoda dok se s obe strane prikazuju video snimci. Pevač tako postaje deo filma, uživo. To zaista ranije nismo videli.
Četvorka dva i po sata svira besprekorno, pravo je uživanje slušati ih. Sve je savršeno uklopljeno, nema buke, nema viškova, svi su opušteni i uigrani, staju i počinju da sviraju bez greške. U muzici ovog benda često se dešava da: ili stane ceo bend ili da se isključe pa uključe pojedini instrumenti. Najčešće to radi ritam sekcija. Uzgred, Adam Clayton (bas) i Larry Mullen Jr. (bubnjevi) sviraju kao mašina za mlevenje. Da iza Bona i Edža (Ivice?) ne sviraju Adam i Lari ko zna da li bi mogli toliko da se igraju i budu kreativni. Bono improvizuje melodije, priča, komunicira s publikom, jer mu se može, iza njega radi precizna mašina. The Edge je još slobodniji u sviranju gitare. On često samo stvara ambijent, svira jedan ton koji se potom procesuira i multiplikuje tako da gradi veliki zvučni zid.
Ljubitelji muzike iz moje okoline ne vole U2, čak i oni koji su voleli njihovu ranu fazu. Ima tu svega, malo zbog muzike, više zbog politike i kasnijeg Bonovog aktivizma. Zbog takvog stava se odriču vrhunske svirke. U2 je bend koji uživo svira skoro pa savršeno. Proverite i sami kako su to uradili u Parizu. Koncert možete poslušati ovde.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.