Serija koju proglašavaju najboljom u ovoj godini, iako je ostalo još dosta vremena za iznenađenja, nije nimalo prijatna za gledanje. Nastala je na osnovu istinitih događaja. Pisca i stand up komičara Ričarda Gada (Richard Gadd) stvarno je progonila obožavateljka. Na osnovu tih iskustva snimljena je serija. I to kakva serija. Pojedine scene su neprijatne, toliko da hoćete da odustanete od gledanja, iako ovo nije horor. Neprijatnost izaziva žena koja se ponaša kao da stvarnost ne postoji, već samo postoji ona, ona i njena opsesija. Na drugoj strani je osoba koja nema ljudske osobine, gledano iz ugla progonitelja, već je tu samo da bi njena opsesija mogla biti ostvarena. On je beba jelen koga ona treba da uhvati. Njena namera nije da ga ubije, ali iz njegove perspektive nije ni daleko od toga.
Sve je počelo tako što je glavni junak, tada je radio kao konobar, bio ljubazan prema ženi, gošći kafića. Ona je to shvatila preozbiljno. U naredne tri godine, koliko je sve to trajalo, ona mu je poslala 41.071 mejl, 350 sati govorne pošte, 744 tvitova, 46 fejsbuk poruka, 106 stranica pisama, tablete za spavanje, vunenu kapu, par potpuno novih bokserica i igračku jelena.
Fora je u tome što je ona sve to radila i drugim ljudima, pa je tačno znala dokle može ići u maltretiranju. Išla je toliko daleko da ne može biti uhapšena, a potom i osuđena. Dobro je znala zakonske odredbe i uvek je išle do same granice legalnosti.
Ričard Gad je hrabro ušao u ovaj projekat. Pored toga što je sve proživeo jednom, kada se dešavalo, još je nekoliko puta ponovio traumu. Prvo je pisao dramu, pa je glumio u predstavi, potom je pisao scenario i, na kraju, glumio je glavnu ulogu u seriji. Gledaoci bi mogli pomisliti da je sve to priželjkivao kada ga je toliko puta ponovio. Ipak, žrtva i autor je, najverovatnije, tako pokušao da se izbori s traumom. Tako što će je obesmisliti ponavljanjem. Ispostavilo se da je dobro zaradio i stekao veliku popularnosti. Valjda mu to dođe kao nagrada za strah.
Opsesivnost žene koja progoni nekako se prenosi i na gledaoce pa i mi ne možemo stati s gledanjem. Bindžovanje je obavezno. Gledaoci tako igraju dve uloge. S jedne strane potpuno razumeju žrtvu, proživljavaju njegovu muku, dok, s druge strane i sami, ako ne kao progonitelji, onda sigurno kao voajeri koji žele da znaju što više detalja iz intimnog života nesrećnog junaka, ulazimo u kožu progoniteljke. Neki od gledalaca su otišli i korak dalje, pa ozbiljno istraživali identitet prave žene stokera. Dvoje glavnih glumaca su ih odgovarali od toga.
Autor je, dakle, uspeo da nas stavi u dvostruku ulogu – žrtve i progonitelja (voajera), a to ne može bez neprijatnosti…
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.