„Žena se ne rađa, žena se postaje.“ – Simon de Bovoar
U romanu Crkni, ljubavi, spisateljica Arijana Harviks nas vodi kroz bes i nesnađenost glavne junakinje isključivo kroz prizmu njenog doživljaja stvarnosti i unutrašnjeg sveta. Sve što znamo saopštava nam isprekidano i u fragmentima, zbog čega se stiče utisak da su svi likovi i događaji u magli, a samo se jedan zrak svetlosti probija iz ugla glavne junakinje i tek delimično nam daje uvid u realan svet. Konfuzan i naizgled nepovezan tok misli koji nam autorka romana predstavlja nije slučajan, već je tu sa ciljem da zaista osetimo kako se njena junakinja oseća. Zarobljena fizički i psihički u francuskoj provinciji sa mužem, svekrvom i sinom, zarobljena u novoj ulozi koja joj je dodeljena rođenjem deteta, junakinja se suočava sa gubitkom identiteta i seksualnosti, sa spoznajom da sada nije više ništa drugo do majka koja i odlazak u toalet obavlja u pratnji svog sina. Ovaj roman nije prijatno čitalačko iskustvo, jer neurotična i drska, nestrpljiva i neracionalna, protagonistkinja skoro ni u jednom momentu ne izaziva empatiju, već kod čitaoca budi osećanje besa sa pitanjem zašto ne pokuša da uradi nešto kako bi joj bilo bolje. Ali to nije ono što ona želi. Ona po svaku cenu ne želi da se uklopi u malograđanski život, kolotečinu i rodnu ulogu koju joj društvo pripisuje na osnovu toga što je žena, supruga i majka.
Kao antipod onome o čemu govori Arijana Harviks nalazi se roman Dani napuštenosti Elene Ferante. Olga živi miran i sređen život u Torinu sa mužem, dvoje dece i psom, sve dok jednog dana njen muž iznenada ne odluči da ih napusti zbog dvadeset godina mlađe žene, kćerke njegove prijateljice. Za razliku od Crkni ljubavi, roman Elene Ferante napisan je prepoznatljivim pitkim stilom, ujednačenog ritma i koherentog toka, ali je i ova priča ispričana u prvom licu iz vizure nepouzdane pripovedačice koja prolazi kroz psihičke ponore. Od trenutka kada je napuštena, Olgin život se ruši, sve se raspada, kako na psihičkom planu, kada gubi osećaj za prostor i vreme, tako i fizički, jer počinje da zaboravlja da ode po decu u školu, da im spremi hranu, da brine o psu.
Ni Harviks, ni Ferante u svojim delima ne spominju direktno reč depresija, iako je indikativno da obe junakinje prolaze kroz to stanje posle porođaja, odnosno razvoda. Oba romana iskreno i ogoljeno otvaraju prozor ka unutrašnjem svetu majki, a pre svega žena. Sa jedne strane je surova, neimenovana protagonistikinja Arijane Harviks, koja priznaje da nije želela dete i kako bi volela da nema njenog muža i sina ili da nema nje same. Oseća se čudno i nepripadajuće među porodicom, komšijama i društvom, jer ne može ili, tačnije rečeno, neće da prihvati ulogu koju joj je društvo namenilo. Ona je otuđena od svog tela i svojih misli. Vođena požudom i nagonima poistovećuje se sa životinjama iz obližnje šume, koje doživljava bliskijim od ljudi. Sa druge strane, osnova Olginog identiteta i samospoznaje je uloga dobre majke i supruge pune razumevanja. Stoga, ona kao jedinog krivca za okolnosti u kojima se našla vidi isključivo sebe. Još u detinjstvu je naučila da je najveća sramota biti ostavljena, jer žena tada gubi svoju svrhu.
Tokom čitanja oba romana čitaoci će, sasvim moguće, poželeti da viknu na junakinje, ne bi li ih urazumili da nastave da brinu o svojoj deci i drže stvari pod kontrolom. Međutim, na nama nije da dajemo objektivni sud, već da razumemo žene i stanja kroz koja ona prolaze, koliko god to neprijatno i bolno bilo.
Na osnovu intervjua i biografskih navoda Arijane Harviks lako se može zaključiti da je ono o čemu piše inspirisano njenim iskustvom majčinstva, a da je kroz pisanje pokušala da pobegne iz zamke koja je za nju bio sam život. Deluzivna epizoda u romanu u koju Ferante smešta Olgu, nakon što ulazna vrata stana ne mogu da se otključaju zbog problema sa bravom, predstavlja ne samo fizičku zarobljenost u ograničenom prostoru sa decom i psom, već ujedno simboliše njenu zatočenost sa sopstvenim mislima, od kojih ne može da pobegne, prinuđena da se suoči sa bolom i izdajom. Kako dani napuštenosti odmiču, Olga će shvatiti kako već dugo nije osetila uzbuđenje u braku, pa se nameće pitanje da li je nesrećna zbog svog ličnog osećaja ljubavi prema mužu ili upravo zato što u društvu gubi svoj identitet udate žene.
Da bismo mogli da razumemo likove o kojima pišu Harviks i Ferante potrebno je da shvatimo koje su društvene norme i očekivanja upućene ženama i koliki udeo rodni identitet, prevashodno žena, ima u tome. Dok jedna žena ne može da prihvati ulogu supruge i majke, drugoj se svet raspada kada joj se ta uloga naprasno uskrati. Otvara se pitanje da li žena može biti srećna i prihvaćena od strane društva ako se nije uklopila u njegove okvire. Ova dva savremena i aktuelna romana pružaju uvide i omogućavaju da se glasnije i direktnije progovori o utvrđenim normama, a koje su često i protivurečne, o tome kako žene sebe percipiraju i grade svoj identitet u odnosu na druge, te žive kroz date uloge ili se osećaju neadekvatnim ukoliko ne mogu da ih prihvate i sažive se sa njima.
Nadežda Stojanov
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.