Serije polako potiskuju filmove. Posebno serije koje su rađene kao filmovi, s tim što traju mnogo duže od dva sata, što je danas standard za filmove. To su takozvane mini-serije. To ne znači da imamo samo jednu sezonu, već da je svaka sezona zaokružena dramska celina. Dugim rečima, ne moramo gledati unedogled kako bismo došli do kraja. Čini se da taj koncept potiskuje mamutske serije – dvadeset sezona, a kraj se ne nazire. Od starih formata ostaju serije koje se rade po možda i najstarijem serijskom principu – svaka epizoda jedna dramska celina. Takve serije, kao i mini-serije, ne opterećuju gledaoce. U tom formatu mogu doći do kraja za pristojno vreme. Čekanje nove sezone, što zna da potraje, kako bi se dobio odgovor na pitanje šta će dalje biti – možda više ne radi posao, pa bi uskoro to moglo biti velika prošlost kablovske televizije.
Danis Tanović sve je to ispratio ili osetio, pa se bacio na projekat koji će se savršeno uklopiti u duh serijskog vremena. Priču je smestio kod kuće u Sarajevu. Priči je dao toliko očigledan naslov, očigledan i genijalan. Ono što je svima bilo pred nosom nekako im je promaklo. Serija je nazvana „Kotlina“. Kotlina, magla i smog – tu počinje priča.
Tanović i ekipa uzeli su kao osnovu kriminalističku priču. Ima tu ubistava, prevara, laganja, obrta, javnog interesa i alavog kapitalizma… Ipak, najviše ima Sarajeva. Grad je „slikan“ iz raznih uglova, a najlepši snimci napravljen su odozgo, iz drona. Tanović je prikazao mnoga lica grada – tu su kafane, tu je groblje, vidimo i sedišta krupnih i sitnih kriminalca, kao i muzej, stanove bogatih i siromašnih – vidimo presek od vrha do dna.
„Kotlina“ je tragična i emotivna drama o ljudima koji pokušavaju da urade nešto sa svojim životima, ali često ne znaju šta tačno treba da rade i kuda to treba da idu.
„Kotlina“ je i priča o Sarajlijama, ali ne nekim idealnim stanovnicima tog grada. Idealnim u dramskom smislu. Likovi niti su savršeni u svojoj moralnosti, niti su oličenje zla. Takvi likovi odličan su materijal za film, s tim što je veći problem voditi priču s likovima koji nisu baš dobri, ali ni toliko loši. To ovu seriju (tačnije – dugi film) ne približava zapadnom mejnstrimu, iako su zadovoljeni svi formalni uslovi da ona to bude.
Sarajevski autori, prvenstveno oni koji snimaju filmove i prave muziku, uspeli su da urade nešto što nije pošlo za rukom autorima iz drugih jugoslovenskih gradova. Trend se nastavio i u postjugoslovenskoj atmosferi. Uspeli su da urbanizuju seljački mentalitet. Novu umetnost nije stvarala predratna elita (elita koja je vodila glavnu reč pre Drugog svetskog rata), već su to radili potomci seljaka, a potom i radnika. Njihov cilj bio je da se urbanizuju, da pobegnu od seljaštva koje ih pratilo kao smrad ili grba. Umetnički rezultati tog bekstva nisu sporni. Međutim, autori su, kako to inače ide, postali snobovi; ništa iz njihove seljačke prošlosti nije moglo biti pretvoreno u umetnost, jer su se toga odrekli – moglo se govoriti samo o sadašnjosti ili davnoj prošlosti.
To je obrazac koji je bezbroj puta ponovljen u velikim urbanim centrima, u svim, osim u Sarajevu. Izgleda kao da se sarajevski umetnici nisu odrekli svoje seljačke prošlosti jednim potezom ruke, već su i taj deo identiteta nedvosmisleno inkorporirali u svoja dela. Potom su tu bazu urbanizovali, tako da je ono što su drugi krili u ormaru postalo centralna tema novog urbanizma. Sam naziv „novi primitivizam“ dosta govori o toj tezi.
„Kotlina“ je još jedno u nizu dela koja govore o urbanom, ali ne insistiraju na tome da je to moderno nastalo ex nihilo, već da se u nekom čudnom procesu transformisalo u ono što Sarajevo čini tako jedinstvenim. Moglo bi se reći – unikatnim na jugoslovenskim prostorima.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.