Upotreba čoveka

Velika književna dela pričaju lokalnu priču, najčešće priču jednog grada, a zapravo univerzalnu priču koju svako od nas može čitati kao autentično svoju, samo za nju/njega napisanu, samo njoj/ njemu posvećenu. Naravno, ako taj neko uopšte želi da čita.

Takvo delo, lokalno a univerzalno, napisao je veliki Aleksandar Tišma. Reč je o romanu „Upotreba čoveka“. Najveći deo radnje, osim nekoliko kraćih epizoda, dešava se u Novom Sadu, gradu koji je ujedno i junak priče. Tišma plete priču maestralno, uz fantastične epizode, često erotične i seksualne, a istovremeno i brutalne. Eros i Tanatos prepliću se i zajedno čine skoro nedokučivu mrežu romana.

Erotske scene (recimo, ona u kojoj se Vera sunča dok je neko tajno posmatra) moćno su napisane, kao i scene ratnih razaranja, smrti i Verinog prostituisanja.

Roman sve vreme balansira između krajnosti. Uvek imamo dve, a ponekad i više strana. Ljudi su upotrebljeni, ali ne upotrebljavaju svi baš sve; humanost je tu, često je gledamo, ali nikad ne pobeđuje.

Tišma svuda pronalazi dve strane, nikad sebi ne dopušta da se raspiše u samo jednom smeru, da ga ponese prijatni misaoni tok koji mu poručuje da je nešto odlično shvatio i da tako može jezditi dok mu ne nestane mastila. Tišma je disciplinovan i odgovoran pisac. Tišma sve preispituje.

Kad nas uvodi u intelektualnu tematsku celinu, daje nam čvrstu argumentaciju u jednom pravcu – taman toliko da je prihvatimo, da usvojimo tu intelektualnu silu. Ali već iza prvog ćoška sledi šamar, jer smo se primili. Nova intelektualna i emotivna sila lomi onu prvu i upozorava nas na to da smo upravo bili upotrebljeni.

Tako nas probranom argumentacijom navodi na pomisao da su Jevreji sami krivi za svoju propast u Drugom svetskom ratu, a potom lika koji je izneo tu argumentaciju naziva licemerom i iznosi ubedljive kontraargumente. Nikad nema opuštanja. Tišma kao da se raspravlja sa samim sobom kroz svoje likove, ali i kao da polemiše s budućim čitaocima.

On uvek računa na to da je svako od nas spreman da upotrebi svakog drugog onda kad mu to odgovara. Zato ne dopušta da se razbaškarimo, otvorimo pivo i uživamo u knjizi.

Ova knjiga čita se u strahu i grču. Taj strah ne dolazi sa stranica romana, već je smešten u samom čitaocu.

Je li bolje preživeti strahote koncetracionih logora, ili je pak bolje biti mrtav? Ni na ovo pitanje nema odgovora. Jesu li mrtvi dobro prošli jer nisu morali gledati sve te gadosti koje su usledile posle njihove smrti, ili je život ipak vredan življenja. Tišma kao da nas ubeđuje da je smrt najbolje rešenje, a onda i nas i sebe prekoreva zbog crnih misli. Ostaćemo bez jasnog odgovora i kad pročitamo ceo roman, jer Holokaust je tako strašan događaj da se to ne da opisati. Koje god pitanje da postavite, ostaćete bez odgovora. Odgovora jednostavno nema.

Priča teče polako i odmereno. Prvi utisak jeste da čitate miran i dosadan roman. Ipak, intelektualne i moralne dileme ubrzavaju tok misli. To je još jedan aspekt dualnosti romana.

Utisak je da je Tišma napisao roman kako bi nas sprečio da budemo upotrebljeni, a i kako bi nas upozorio na to da ne upotrebljavamo druge.

Roman „Upotreba čoveka“ je lekcija, pokušaj da se drugi upozore, da se upotreba čoveka ne ponovi, pošto se to već dogodilo njegovim junacima, a možda i samom autoru.

Čini se da nije uspeo ničemu da nas nauči. Upotreba čoveka sad je sofisticirana; kad shvatite da ste upotrebljeni, već je kasno. Jedino rešenje jeste da kažete kako ste želeli da budete upotrebljeni. Šta bi Tišma rekao na sve to. Možda bi napisao roman koji se zove samo „Upotreba“.