Srbi imaju čudan manir da prodaju teritoriju nad kojom imaju suverenitet, dok istovremeno žele tuđu zemlju, koju smatraju svojom iako nad njom nemaju suverenitet. Valjda da bi i nju prodali. Neobična je to patriotsko-trgovačka logika. Tako je bilo na Kosovu, tako je sada. Trenutno uživo gledamo kako Kinezi polako ali sigurno kupuju zemlju i kako nas, kao i u mnogim drugim državama trećeg sveta, filuju novcem u velikim količinama, da bi kasnije uzeli još zemlje kada dođe vreme da se pare moraju vratiti, a mi para nemamo. Srpske patriote slažu se s tim ili mirno to posmatraju, dok priželjkuju Kosovo, Crnu Goru, severni deo BiH i deo Makedonije, jer to je „uvek bila stara Srbija“. Kada bi im se „vekovne“ želje ostvarile, valjda bi onda mirne duše mogli i to rasprodati – kosovsku zemlju po drugi put, ostale prvi put. Ko će razumeti srpski patriotizam?
Ono što je izvesno jeste: ako postavite ovo pitanje, niste baš pravi Srbin. Jer pitanja na koja ne umemo ili ne želimo da odgovorimo ne treba ni postavljati. Tako će se problem volšebno rešiti. Valjda.
Nemci grizu nokte zbog Kineza. Nerviraju ih, ne podnose ih jer su um ukrali tehnologiju; idu im na živce zato što se ne takmiče po tržišnim pravilima, već država pumpa njihove fabrike novcem samo da bi bili prvi. Srbi podržavaju Kineze, kao braću po autokratiji, čak su i ponosni na saradnju s njima. Valjda misle da su i sami veliki jer sarađuju s velikima. Kao u vicu kada slon i miš prelaze most, pa miš kaže: „Ala grmimo.“ Nemci sarađuju s Kinezima jer moraju. Oni im ništa ne poklanjaju, samo im je teško.
Srpsko rešenje za velike probleme jeste totalna rasprodaja. Potom sledi teška kuknjava nad sudbinom žrtve. Zanimljivo je da Srbi istovremeno ne priznaju poraz, a ujedno govore da su žrtve. Kako to, pitao bi Vojko V. Da bi bio žrtva, moraš izgubiti. A ako si pobedio, onda su oni drugi žrtve. Ali ko će razumeti srpski patriotizam?
Uživo sam gledao srpsku krizu, a sada gledam nemačku. Poređenja se sama nameću.
Nemci su nakon potpunog poraza u Drugom svetskom ratu – oni bar ne pričaju kako su pobedili i kako su žrtve – uspeli da se uzdignu, moglo bi se reći, na krov sveta. I tako su živeli dok ih nije pogodila savršena oluja. Praktično u isto vreme ostali su bez jeftinog ruskog gasa (time i bez povoljne energije, a pritom su sami ugasili nuklearne elektrane i ne planiraju da ih ponovo pokreću), izgubili su kinesko tržište, koje je donedavno masovno uvozilo nemačke automobile (sada ih Kinezi proizvode sami, dovoljno za svoje potrebe, a imaju i viška da preplave Evropu), a treći deo oluje jeste činjenica da motori s unutrašnjim sagorevanjem više nisu glavni pokretač ljudi i industrije. Ta tri faktora gurnula su nemačku privredu u rupu. I Nemci su trenutno u šoku. Izrazito izvozno orijentisana privreda sada ne zna šta da radi.
Može se reći da su u panici. Trenutno samo pokušavaju da presipaju iz šupljeg u prazno. Da nekome uzmu da bi drugome dali. Pošto im se novac više ne sliva u potocima, počinju da otkazuju unutrašnji točkići velikog motora, s unutrašnjim sagorevanjem, dakako.
Uz savršenu oluju u privredi, u najavi je i politička oluja koja se odaziva na ime AfD.
Strah da će Putin napasti Evropu nije realan. Podaci iz Ukrajine pokazuju da Rusija nema snage da zauzme ni oblasti koje je proglasila svojom teritorijom, a kamoli da napadne drugu zemlju. Međutim, Rusija ima veliku remetilačku moć, posebno kad je reč o temeljnom podrivanju demokratskih procesa. Putinovo finansiranje desničarskih stranaka, voljnih da prime pare kako bi uništile, pre svega, izborne procese i tako došle na vlast, ide kao podmazano. Uz to, dobro funkcioniše i rusko hakersko mikrotargetiranje glasača na društvenim mrežama. Ide dobro i desničarska podrška iz SAD.
Sve te ruske antievropske taktike mogli smo videti mnogo puta – od Velike Britanije do Mađarske, preko Austrije, Francuske… Naravno, ako smo hteli da vidimo. Uvek se može zažmuriti na jedno ili, još bolje, na oba oka.
Nemci su se tako našli između čekića i nakovnja. Između privrednog i političkog problema.
Sve je to na površinu izbacilo stare probleme, koji nisu bili tako veliki dok su pare nekontrolisano dolazile, a problemi nisu rešavani. Socijalni stanovi nisu izgrađeni, niti se grade. U Nemačkoj je teško naći stan. U Berlinu se brzo formiraju redovi čim se oslobodi neki. To znači da radnici ne mogu doći, jer nemaju gde da borave. A radnika fali, u stotinama hiljada. Nemci nisu naučili da prihvataju druge. Stranci, od samog početka pa do danas, trebalo je samo da pomognu ekonomiji, dok se njihov identitet brutalno gušio. I danas se guši. Nemci pate od ekskluzivnosti. Možete možda reći da su u pravu. Možda i jesu na tom apstraktnom nivou, ali na pojedinačnom baš i ne. Kant, Bah i ostali nemaju veze s većinom Nemaca. Ko što ni mi nemamo nikakve veze s Pekićem i Mokranjcem. Veze su apstraktne, kolektivne, nacionalističke. Na nivou pojedinca treba zagrejati stolicu, a to malo ko radi. A oni koji čitaju i slušaju dobro znaju sve ovo i ne misle da su izuzetni samo zato što su se rodili na nekoj geografskoj širini i dužini.
Ipak, najgori nemački neprijatelj jeste demografija. Iz meseca u mesec povećava se broj penzionera. Oni očekuju penzije, a njih neko mora da zaradi. Novozaposlenih nema u potrebnom broju, jer se decenijama rađa manje dece nego što je neophodno da bi sistem bio održiv. Stranci, čak i kad bi bili dobrodošli, ne mogu doći, jer nema stanova, čak ni za Nemce. To je zanimljiv paradoks – ne rađaju se deca, a nema mesta za stanovanje. Strani radnici su nekada bili dobrodošli kao radna snaga kojoj je trebalo oduzeti identitet. Sada nisu dobrodošli ni ako se unapred odreknu svega. Nemce više ne zadovoljava ni urođena potreba za germanizacijom, koja se najbolje vidi ako se pažljivije pogleda status autohtonog slovenskog stanovništva. AfD ne zanima germanizacija; njih goni starija, urođena potreba koja se odaziva na sintagmu „krv i tlo“.
Kako tačno misle to da postignu – nije baš jasno. Neki pominju isterivanje stranaca i vraćanje Nemaca koji su otišli u druge države. Nije jasno ni kako misle da održe ekonomiju iznad vode ako isteraju one koji rade. To ne mogu da urade čak ni ako počnu da ih dovode. Ali ko će razumeti nemački patriotizam?