Scena je potpuno neverovatna. Osmanlije opsedaju Siget 1566. godine. Ne ide im. Vojska, a posebno janičari, čekaju nagradu – trodnevnu pljačku. Vreme ističe, jer dolazi zima, a Turci zimi ne ratuju. Nezadovoljstvo lako može prerasti u pobunu, a pošto su daleko od kuće to može značiti pad carstva. Sulejman Veličanstveni je star i bolestan.
To su poznate okolnosti.
Na sceni, međutim, nema ničega, samo dva glumca. Gledamo predstavu. Jedan je Grk, Kajsunizade, lični Sulejmanov lekar. Drugi je Simeon Njago, Cincar, majstor umetničke šminke.
Nešto duže od sat vremena gledaćete dvojicu glumaca u čudesnoj igri. Ključ za čitanje predstave su obrti, kako se Cincar i Grk nadigravaju, kako je jedan čas dole, čas gore, kako koristi poziciju kada je gore i kako se savija i migolji kada je dole.
Doktor traži Simeona, kome nije baš jasno šta će neko s tako visoke pozicije kod njega, sve misli da će mu uraditi nešto loše, baš loše. Crne misli prvo ga vode u šator ljudoždera. Kajsunizade okoliša, priča o svemu, osim o nameri. A onda Grk počinje da obasipa Simeona komplimentima.
Tu popušta Cincareva pažnja, prepušta se sujeti. Doktorov govor dostiže vrhunac konstatacijom da Simeon svojom šminkom može mrtvaca oživeti. Njago se topi od sreće.
A onda stiže hladan tuš. Saznanje zašto je Kajsunizade zapravo tu. Sulejman je mrtav, Simenon mora da ga tako našminka da vojska misli da je živ kada ga budu pokazali. Vojnici će ga videti iz daleka, ali opet. Tu počinje priča koja izgleda kao mali intelektualni rat. I najmanja greška se skupo plaća.
Mehmed-paša Sokolović stoji iza paklenog plana, vojska ne sme da sazna da je padišah mrtav dok Sigent ne padne ili dok njegov naslednik ne stigne u carski čador. Ako janičari saznaju da nema vođe uslediće strašan pokolj, jer se oni nekako moraju naplatiti, njima je sve jedno od koga.
Tako se veliko carstvo našlo u rukama Srbina, Grka i Cincara, ali u datom trenutku sve ipak zavisi od veštih ruku šminkera, koji, da bude gore po sve ostale, ima dugačak jezik i porodični smisao za biznis.
Pekić, kao uostalom i uvek, filozofira o umetnosti, vlasti, naciji, veri, osećaju pripadnosti, izborima i datostima, kao i o smislu samog života, dakako.
Simeona glumi maestralni Nebojša Dugalić, a doktora ne manje dobri Vojin Ćetković. Predstavu je režirao Nebojša Bradić, koji je i radio dramatizaciju zajedno sa Mašom Jeremić, Željkom Jovanovićem.
Sve ono što je Pekić mogao da razrađuje, do detalja, u romanu, ovde je svedeno na minimum. Scenografije praktično i nema, a sve ostalo, tursku vojsku, Siget, svu tu raskoš i bedu, moramo da zamišljamo. Vizualno nam je uskraćeno upravo u vizualnoj umetnosti. Drugim rečima, sve je palo na glumce. Njih dvojica moraju da nadoknade mnogo toga, praktično sve što ne vidimo a nameće se da bude viđeno. Neverovatni dijalozi nadoknađuju deo onoga što ne vidimo, ali i njih treba izgovoriti kako treba, inače se neće uklopiti u ono što smo zamisli, a trebalo je biti pred nama.
Sve to jeste velik zadatak ne samo za trupu, ali je to zadatak i za gledaoce, ako nisu došli samo da odremaju. Pekić postavlja teška pitanja, dok nas Bradić svom snagom tera da se udubimo baš u ta pitanja, da uronimo u njih i da probamo da smislimo odgovore. Pekić zna da konačnog odgovora nema, već da je to proces koji će trajati, možda će trajati čitavu večnost… Ali ovde nije ni reč o konačnom odgovoru, već o pokušajima da se do odgovora dođe. Ili će se odgovor javiti u nekom čudnom, neočekivan obliku. Bradić je ispričao deo razgovora s Pekićem, baš kada su se sreli da razgovaraju o predstavi:
– Pekić mi je pričao o tome kako je hodao Konstantinopoljem i jednog popodneva sklopio oči u hladovini tvrđave. Činilo mu se tada da čuje jasan zveket mačeva i odjeke bitke koja se tu nekada davno vodila.
Pekić je, dakle, svoje odgovor dobio. Sad je red na nas.
Pogledajte i druge Lava LAB preporuke ovde.