Neutralan i nepristrasan posmatrač lako bi mogao zaključiti da u Srbiji nema vernika. On bi mirne duše mogao napisati da je Srbija – kao i, recimo, Češka, Švedska, Japan ili Estonija (ima ih još na spisku) – država s preko 50 odsto deklarisanog ateističkog stanovništva. Ima tu dosta crkava, ljudi nose i tetoviraju krstove, pominje se bog u uzrečicama, Srpska pravoslavna crkva (SPC) igra određenu društvenu ulogu, ali naš posmatrač ne bi od većinskog stanovništva (Srba) čuo ni reč o religiji. Ogromna većina uopšte ne razgovara o tome, čak ni kad ima povoda.
Ako bi naš fiktivni junak i započeo razgovor sa Srbima na neku od religijskih tema, ne bi čuo ništa o hrišćanstvu i dominantnom pravoslavlju. Ljude to nimalo ne zanima; niti šta znaju o tome, niti im pada na pamet da čitaju, a pri tome nemaju živaca ni da slušaju nekoga ko o tome „drobi“. Naš hipotetički posmatrač lako bi i nedvosmisleno mogao zaključiti da je Srbija zemlja puna ateista. I to ateista koji poštuju običaje i tradiciju, koji slave sve hrišćanske praznike, krste se kad se treba krstiti, poštuju SPC… To ih, međutim, ne čini vernicima – ni po jednom kriterijumu – već ljudima koji drže do tradicije.
Ipak, statistički podaci pokazuju drugačije. Prema popisu stanovništva iz 2022. godine (podatke je objavio Republički zavod za statistiku), 86,6 odsto građana izjasnilo se kao hrišćani – među njima je 81,1% pravoslavaca, 3,9% katolika, 0,8% protestanata, dok 0,9 odsto pripada drugim hrišćanskim crkvama ili se deklarišu samo kao hrišćani. Uz to, u Srbiji živi i 4,2 odsto stanovnika koji se izjašnjavaju kao pripadnici islamske veroispovesti.
Kako to? Čak 81,1 odsto pravoslavaca. Ateista ima tek 1,1 odsto, a 0,1 procenat čine agnostici. Zajedno sa 2,5 odsto ljudi koji su odbili da se izjasne tim povodom, dobijamo 3,7% stanovnika izvan dve (od tri) monoteističke religije. Daleko smo, dakle, od utiska našeg izmišljenog posmatrača.
Prvo moguće objašnjenje moglo bi biti to da deo građana nije ni mislio na religiju kad su se deklarisali kao hrišćani pravoslavne provenijencije. Moguće je da su građani mislili na kulturološku pripadnost. Nešto kao pripadnost hrišćanskom svetu, recimo, helenističkom ili rimskom svetu, a tu ima mesta za hiljadu cvetova. Ili je hrišćanstvo (pravoslavlje) izabrano kao postavka nasuprot nečemu. Hrišćanstvo vs islam. Pravoslavlje vs katoličanstvo.
Treća opcija možda je i najrealističnija. Srbe religija uopšte ne zanima, čak ni kao kulturni model; kod njih crkva služi isključivo nacionalizmu, ili se možda već stopila s tom idejom. Zato se niko i ne bavi hrišćanstvom; nema tu boga niti misli o bogu, nema ni Hrista. Jedini bog je nacija. A crkva i vojska, dve institucije s najviše ugleda, treba nekako da reše to čuveno „srpsko nacionalno pitanje“, iako niko zapravo ne zna šta je to tačno, mada se može naslutiti da bi osvajanje susednih teritorija mogao biti dobar početak.
Hrišćanstvo odnosno pravoslavlje ne treba čitati i shvatati kao religiju; to je varka, greška u tumačenju. Kad Srbi kažu „pravoslavlje“, oni misle na društveni a ne na religijski koncept, misle na naciju koja tek treba da procveta, koju su gušili, ali je nisu ugušili. Misle na naciju koja tek treba da ostvari svoj puni kapacitet. Naravno, sve na račun drugih, jer nacija se i ne bavi sobom, već drugima.
Pravoslavlje tu dođe kao sjajno prevozno sredstvo. Već je jednom u prošlosti uradilo veliki posao umesto države. Ako sad bude napadnuto, uvek se može pozvati na neprihvatljivu versku netoleranciju, na vređanje slavne prošlosti… Drugim rečima, lako se guta i na domaćem i na stranom terenu.
Priče o miru, ljubavi i Hristu uvek dobro dođu kao izgovor za svaku priliku i nepriliku.
Hrišćanstvo je zapravo zloupotrebljeno, a sigurno je i da je deo građana obmanut; ljudi su zaokružili nešto i ne znajući šta stoji iza tih reči. Sećate se crtanog filma u kome jedan od junaka čita slovo po slovo: „B.E.N.Z.I.N.“, a onda dodaje: „Benzin, kako čudno pišu reč voda.“ Potom uzima kofu i sipa tečnost na rasplamsalu vatru…
Već smo nekoliko puta gasili vatru benzinom. Nije bilo dobro ni za nas, ni za druge.
Dva su moguća izlaza iz te situacije. Ili će se Srbi ozbiljno pozabaviti hrišćanstvom i pravoslavljem, ili će se manuti lošeg običaja da nazivaju stvari drugačijim imenima samo kako bi formalno bili primljeni u neko društvo. U prvom slučaju mogu postati vernici. U drugom, valjaju se u hipokriziji.
Zasad toliko iz Republičkog zavoda za statistiku. Čujemo se sledeći put.