Višeslojne transformacije

Još jedan Sarajlija u svetu. Majka mu je bila filmski montažer, a otac filmski snimatelj (direktor fotografije). Njega je više zanimala muzika, ali ipak nije mogao da pobegne od filmske sudbine. Završio je muzičke škole u Sarajevu, a onda sredinom osamdesetih odlazi u Ameriku gde studira komponovanje eksperimentalne muzike. Potom je doktorirao kompjutersku i eksperimentalnu muziku.

Iako je izabrao muziku, film je uvek bio tu negde. Već 1978. piše muziku za kratki film „Penjači“. Potom u Jugoslaviji, a kasnije i u Americi piše primenjenu muziku. Radi za televizijske filmove, za kratka i celovečernja filmska dela. Spisak je prilično dug. Pogledajte celu listu na IMDB-u.

Dakle, on je sve vreme blizak filmu, ali mu eksperimentalna muzika privlači toliku pažnju da se njom bavi iz više različitih uglova: studira je, analizira, komponuje, proučava kako mozak reaguje na tu vrstu stvaralaštva. I dolazi do neobičnog otkrića. Eksperimentalnu muziku ljudski mozak ne prihvata. Avangardna muzika je izgrađena na suprotnim principima. Ta muzika i naš mozak nisu kompatibilni. Mozak prima informacije potpuno drugačije. Zato avangardnu muziku ne prihvata veliki broj ljudi, zato i nije popularna. Tada naš junak i odustaje od tog vida izražavanja i posvećuje se primenjenoj muzici, onoj koju mogu da slušaju svi, muzici koja u osnovnoj postavci prija našem mozgu.

Tako je doktor (teza koju je odbranio nosila je naziv „Besmislena muzika“) eksperimentalne muzike odustao od svog životnog cilja, ali ne i od muzike. Prešao je, kako sam kaže na sledeći nivo. On na sve to gleda kao na razvoj, kao na filozofsko tumačenje same muzike. Jednostavno rečeno, napustio je jednu ideju i posvetio se drugoj.

Ovde, međutim, nećemo preporučiti njegovu filmsku muziku, već upravo eksperimentalno delo „Transformacije“. To je minimalističko delo za klarinet, fagot i flautu. Melodije se ponavljaju i mešaju, variraju, kombinuju… A onda se minimalistička logika odjednom prekida i ulazi se u brzi deo koji ruši konstrukciju, da bi se vrlo brzo sve vratilo u normalni tok.

Nema mnogo informacija o kompoziciji „Transformacije“, sve što sam pronašao jeste da je i ovo delo na neki način primenjeno. Naime, na jednom spisku piše da je to multimedijalni projekat, što znači da se baletska trupa u video snimku ne pojavljuje slučajno, već da je kompozitor napisao „Transformacije“ kao pratnju nekom vizualnom delu.

Ako izdržite do pola, videćete da sve ima smisla kada vidimo transformaciju na delu, kada balerine i baletani gaze u lavor pun boje, svako ima drugu boju, i kada tako počinju da plešu po velikom platnu. Iz muzike je nastao pokret, a iz pokreta slika. „Transformacije“ govore o vezi između raznih umetnosti, o vezama koje nisu tako krute i daleke, već mnogo toga zavisi i od konteksta. Takođe govori o tome kako jedna stvaralačka aktivnost može podstaći drugu.

Na kraju se i samo muzičko delo transformiše. Više nema instrumenta koje sviraju ljudi, već čujemo samo elektronske zvuke. Više nema ni plesača. Sada gledamo detalje slike koju su balerine i baletani stvorili stopalima. Gledamo slikarsko umetničko delo koja prati drugi soundtrack. Transformacija je završena. Jedno delo je stvorilo drugo, samo ljudsko telo je bilo umetnost, a onda je stvorilo još jedno umetničko delo.

Mozak ipak nekako može da se snađe u avangardnom okruženju. Možda mora da se potrudi, ali nije ni poenta u tome da mu se nudi samo prerađena i sažvakana hrana. Znate kako kažu – grickalice nisu dobre za opšte zdravstveno stanje.